Pucketanje filmske trake, miris prašine u starom projektoru, treperavo svetlo koje na platnu oživljava lica – tako počinje priča velikana srpske kinematografije, Zdravka Šotre.
Jedan od najznačajnijih srpskih reditelja, živeo je u ritmu kamere, sa srcem podešenim na 24 kadra u sekundi. Onaj koji je svet video kao pozorište, ljude kao junake, a život kao niz scena koje ne moraju biti savršene da bi bili istinite. Sada, kada se traka zaustavila, kao da u tišini bioskopa svi zajedno pritiskamo rewind i vraćamo se kroz prizore: prisećamo se junaka koje ćemo zauvek pamtiti, izgovaramo napamet naučene replike.
Šotra je bio reditelj koji je živeo za film.
Od Kozica do Beograda – put jednog stvaranja
Krenuo je iz siromaštva, ali sa bogatstvom koje se nije moglo izmeriti novcem. Sa radoznalošću i pričama koje su ga vodile sve do studija beogradske Akademije dramskih umetnosti. Od tada, pa sve do poslednjeg dana, Šotrin život je bio ispunjem radom i posvećenošću onome što je oduvek voleo.
Filmovi koji su postali narodne priče – Kako Tanjug javlja, ja te volim.
Kao reditelj, nikada nije bežao u apstrakcije. Film mu je uvek bio okrenut čoveku. Zona Zamfirova, Lajanje na zvezde, Ivkova slava, Boj na Kosovu, Šešir profesora Vujića, Pljačka Trećeg rajha, ali i serije Više od igre, Ranjeni orao, Nepobedivo srce, Greh njene majke, Santa Maria della Salute više su od naslova. To su bili nedeljni rituali i okupljanje cele porodice pred ekranom. Svet današnjice se možda ubrzao, ali je Šotra svojim delima podsećao da emocija ne zastareva. To su poglavlja našeg kolektivnog sećanja. Smejali smo se junacima, prepoznavali svoje slabosti u njihovim zabludama, i u svakoj rečenici, negde između replika, čuli glas samog Šotre – topao, ironičan, ali blag. On nije stvarao za festivalske nagrade, nego za one koji sede u mraku bioskopa i u njegovim pričama pronalaze sebe.
’’ Uteha mi je što mi je život bio ispunjen radom i što sam radio ono što volim. ’’
U svojoj autobiografiji Držeći se za vazduh, oslikao je svoj život ne kao hroničar, već kao neko ko je taj tempo disao. Knjiga je jednako duhovita i gorka, koliko i filmovi koje je radio. Svedočanstvo je o generaciji koja je stvarala televiziju, film i umetnost ni iz čega, vođena upornošću i iskrenošću. Bio je i ostao gospodin starog kova, onaj koji je verovao u snagu priče i dobrotu običnog čoveka.
Zdravko Šotra nije od onih koji odlaze, samo je prešao u drugu dimenziju filmske trake. Onu gde se svetlo ne gasi, a projekcija traje večno. Vešto je od svakodnevice pravio poeziju. Njegovi likovi i replike nastavljaju da žive, kao što traje i tihi osećaj nakon završne špice. Osećaj da smo makar na tren, živeli u priči dostojnoj velikog platna.