Osam ljudi se nalazi na nenaseljenom ostrvu. Razlozi zbog kojih su se tu našli su različiti — neki su doživeli brodolom, neki su pobegli od rata, a neki od tempa života i problema koje ne mogu da savladaju.
Oni nemaju gde da se vrate, a teško im je da se adaptiraju na date uslove. To je sve što Ostrvo pruža kao narativni okvir. Ostatak nije priča, ostatak je pokret, telo, tišina i ono što se dešava između osam osoba koje dele prostor.
Ko je Jo Strømgren?
Jo Strømgren je najznačajniji norveški i jedan od vodećih evropskih koreografa, stalni koreograf Opere u Oslu od 2012. godine, sa karijerom od sto pedeset plesnih ostvarenja kreiranih u sedamdeset zemalja. Radi sa kompanijama koje nose najveća imena u savremenom baletu i plesnom teatru u Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Španiji, Poljskoj, Rusiji i SAD. Za Bitef dens kompaniju kreirao je originalni plesni komad, što ovu saradnju čini značajnim momentom za domaću plesnu scenu. Njegov scenski jezik je minimalan u sredstvima, maksimalan u efektu. Ne objašnjava — pokazuje. Ne vodi — postavlja uslove. Ostrvo je to u čistom obliku: prostor bez konteksta, vreme bez referenci, osam tela koja reaguju jedno na drugo bez scenarija koji bi im rekao šta da osete.
Migracija kao unutrašnja tema
Plesni komad Ostrvo bavi se temom migracije, ali bez konkretnog političkog konteksta koji bi se mogao očekivati, bez referenci na to gde se radnja odvija, u kom delu sveta, u kom vremenu. I baš ta odsutnost konkretnog čini predstavu univerzalnom na način koji politički kontekst nikada ne bi mogao postići. Glavna dramaturška i idejna linija komada je da migracija nije samo nužno tegoba i nesreća, ostavljanje nečega iza sebe i prihvatanje nečeg novog i drugačijeg, već i moguće pronalaženje novih vrednosti i građenje boljeg i lepšeg života. Ostrvo tako ne mora biti simbol izolovanosti i usamljenosti, već mesto pronalaska drugačijeg tempa i pogleda na život, uspostavljanje distance sa stvarima koje nas opterećuju ili čine nesrećnim.
Zašto gledati Ostrvo
Živimo u trenutku u kome je ideja bekstva od sopstvenog života prestala da bude egzotična fantazija i postala svakodnevni razgovor. Burnout, digitalna preopterećenost, hronična nesposobnost da se zaustavi i diše, sve to čini Ostrvo predstavom koja nije metafora o nekim drugima. Ona je ogledalo koje ne treba da vam se dopada, ali u koje morate da pogledate. U Bitef teatru, osam igrača — Ana Ignjatović-Zagorac, Branko Mitrović, Tamara Pjević, Jakša Filipovac, Jovana Grujić, Katarina Anić, Dejan Bošković i Vlada Čubrilo — grade taj svet telom, ritmom i tišinom. Ne rečima. Jer neke stvari reči ne mogu da iznesu — samo ih pokret može nositi tamo gde moraju stići. Karte i repertoar možete pronaći na teatar.bitef.rs.