Kada pomislite na teatar koji puni sale već decenijama, mislite na nešto što je prešlo granicu između umetnosti i kulturne institucije.
Mjuzikl je forma koja tu liniju prelazi češće nego ijedan drugi žanr, ali samo kada nešto u njemu pogodi onaj nerv koji publika ne može da objasni. Pet naslova koja slede opstaju godinama na daskama koje život znače.
Fantom opere: arhitektura tuge
Od premijernog izvođenja u Londonu 1986. godine, Fantom opere postavio je standard koji većina mjuzikala nije stigla da dostigne. Endru Lojd Veber je pisao o izolaciji čoveka koga su okolnosti učinile nesposobnim za ljubav. Scenografija sa lusterom koji se spušta na publiku, vodenom gondolom i ogledalom obloženim mansardom Pariske opere predstavlja arhitekturu karaktera. Produkcija ima sopstvenu legendu: prvobitna Kristina, Sara Brajtman, bila je u braku sa Vekerom tokom premijernog izvođenja, što je ceo projekat učinilo i privatnom i javnom dramom istovremeno. Danas, posle više od 13.000 izvođenja na Brodveju, još uvek se igra.
Kralj lavova: animirani film koji je naučio da živi na sceni
Džuli Tajmor je 1997. preuzela animirani film i napravila nešto što niko nije video pre — teatar u kome su lutke, maske i tela glumaca deo iste vizuelne celine. Životinje nisu kostimi, one su konstrukcija: žirafe na hodaljkama, trava od zelenih traka koje drže glumci, oblaci koji nose senku nad savanama. Hans Cimer i Elton Džon su napisali muziku za film, a za pozorišnu verziju dodat je Lebo M. sa južnoafričkim zborskim tradicijama koje su celu partituru pomerile u drugu dimenziju. Kralj lavova je jedini mjuzikl koji je zaradio više od milijardu dolara, i taj podatak je dokaz da forma može da razgovara sa svim generacijama istovremeno.
Jadnici: revolucija kao emotivni pokretač
Kada su Jadnici premijerno izvedeni u Parizu 1980. godine, na osnovu romana Viktora Igoa, kritika nije bila jednoglasna. Kada su stigli u London 1985, postalo je jasno da je ovo nešto drugačije. Klod-Mišel Šenberg je napisao partituru kao neprekidni muzički tok — gotovo nema govornih dijaloga, sve je pevano, što je bio radikalan izbor za mejnstrim teatar. Pesma I Dreamed a Dream postala je kulturni artefakt koji je opstao van konteksta predstave. A produkcijski izazovi su bili stvarni: originalna pariška scenografija bila je toliko zahtevna da su je morali kompletno prilagoditi za londonsku pozornicu. Jadnici i dalje drže rekord za najduže emitovanu predstavu u Vest Endu.
Mačke: eksperiment koji je preživeo sumnju
Malo mjuzikala je dočekalo toliko podsmevanja kao Mačke, a još manje njih je preživelo podsmeh sa toliko dostojanstva. Endru Lojd Veber je uzeo zbirku pesama T.S. Eliota za decu — Old Possum’s Book of Practical Cats — i napravio nešto što nije imalo radnju, nije imalo junaka i nije imalo razlog da postoji. Trideset godina na Brodveju i dvadeset u Londonu govore drugačije. Koreografija Džilian Lin, koja je morala da izgradi ceo pokretni jezik od nule jer nije bilo ničega na šta može d se referiše, i dalje se smatra jednim od najkompletnijih koreografskih postignuća u istoriji žanra. Memory, pesma koja je gotovo jedina sa jasnim emotivnim narativom, postala je kultna.
Čikago: satira koja ne stari jer svet koji opisuje zauvek živi
Bob Fosi je 1975. predstavio Čikago kao komentar na medijsku kulturu, celebrity i sistem koji nagrađuje spektakl više nego istinu. Originalna produkcija bila je cenjenija više nego voljena. Kada se Čikago vratio na Brodvej 1996. u revijalnoj produkciji, nešto se promenilo — svet koji je Fosi opisivao postao je svakodnevan, i odjednom je satira počela da zvuči kao dokumentarac. All That Jazz, Cell Block Tango, Roxie, to su pesme o svetu u kome živite sada.
Ovih pet naslova puni sale decenijama ne zato što publika voli nostalgiju, već zato što svaki put kada neko sedne u gledalište, pronađe nešto što nije prepoznao prošli put. To je jedini kriterijum koji u umetnosti zapravo broji.