„Moj muž“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je predstava za koju kupujete kartu mesecima unapred, ne zato što imate slobodno vreme, već zato što znate da ako sada ne rezervišete, nećete ući.
Gotovo nemoguće je kupiti kartu. Svaka repriza rasprodana nedelju dana pre termina. Ljudi dele informacije o tome kada izlaze nove karte kao da dele tajnu lokaciju ilegalnog koncerta.
Pet priča o ženama koje svi znamo
Rumena Bužarovska u zbirci priča „Moj muž“ kreira portrete različitih žena, a tačka njihovog spajanja je okolnost da su muževi centralni fokus njihovog života i delanja. Ono što čini ovu predstavu jedinstvenom je da muž, odnosno muškarac, nije fizički prisutan na sceni – ali je fokus i centralna figura svakog događaja. Žene problematizuju svoj odnos sa partnerima kroz ispovesti, ali istovremeno traže podršku, solidarnost, pomoć i oslonac u drugim ženama. To je priča o odnosima među drugaricama, komšinicama, majkama i ćerkama koje su različitih godina, porekla, dolaze iz različitih kulturnih miljea, ali su sve zarobljene u poziciji društvenog drugog.
Zašto je publika pod utiskom
Zato što „Moj muž“ ne preispituje niti pamfletski kritikuje patrijarhat. Predstava protestuje protiv njega tako što kaže: patrijarhat je naša realnost, i biće, još dugo vremena. U takvom okviru, gde ni muškarcima nije dobro, ona priča priče o ženama koje svi znamo, koje su naše najbliže okruženje – a neretko smo to i mi same. U petoj, poslednjoj priči, uspostavljena dinamika se razbija – pravila se redefinišu jer junakinje težište prebacuju sa muškarca na sebe i drugu pored sebe.
Kada se pravila menjaju pred vašim očima
Ova predstava ne daje odgovore. Postavlja pitanja koja ne možete da izbacite iz glave nedelju dana posle gledanja. Ko je ovde žrtva? Ko reprodukuje sistem? Koliko od onoga što vidite u ovim ženama prepoznajete u sebi, u ljudima oko sebe, u odnosima koje smatrate normalnim?
„Moj muž“ ne pruža katarzu. Ne završava se sa osećajem da ste naučili lekciju ili da je pravda zadovoljena. Završava se sa nelagodom koja vas prati dugo posle što napustite pozorište. I to je razlog zašto ljudi pričaju o njoj. Zato što ne mogu da prestanu da razmišljaju o njoj.
Ako vam neko ponudi kartu za „Moj muž“, ne postavljate pitanja. Uzimate kartu. Zato što ovo je predstava koja se ne gleda – ova predstava se doživljava. I ne zaboravlja se lako.