Vuk Vidor je rođen u Beogradu, i diplomirao arhitekturu u Parizu, ali nikada nije gradio zgrade — gradio je sopstveni univerzum. Osnivač je pokreta Podrealizam- spoja afiniteta prijatelja koje vezuje slikarstvo kao hard disk umetnosti.
Ovo je priča o umetniku koji živi između Srbije i Francuske i koji odbija da pripadne čoporu jer mu je „jedan protiv svih“ uvek bilo romantičnije. Razgovaramo o tome zašto je umetnost kao švedski sto, zašto slikarstvo nosi jedinstveni duh koji je rezultat grešaka, lutanja, crnih kutija u glavi iz kojih se vade jedinstvene slike. I pričamo o tome zašto ne postoji ništa što bi krio ili čuvao samo za sebe, jer umetnost je dijalog — ili nije ništa.
Odrasli ste sa imenom koje je već imalo težinu u umetnosti — kada ste prvi put osetili potrebu da se od tog imena odvojite, čak i po cenu neuspeha?
Mislim da je bilo vrlo jasno da treba da imam svoje ime da bih izbegao razne konfuzije, poređenja i brze zaključke koji su verovatno bili neizbežni, tako da, čim sam započeo karijeru, to jest da se svesno bavim umetnošću, promena imena je bila apsolutni prioritet kako bi se ujedno i definisao sopstveni identitet.
Vaši radovi često deluju kao sudar mita, intime i pop-kulture — da li je to vizuelni jezik detinjstva ili svesna pobuna protiv akademske discipline?
Oduvek „usisavam“ kulture i pop-kulture sa svih meridijana, jer su mi interesovanja raznolika i uvek sam želeo sve da vidim, sve upoznam i upijem. Sve se to, na razne načine, pomešalo kroz moje filtere i neki unutrašnji svet u kojem te stvari komuniciraju jedne sa drugima, bez hijerarhije. Tako se stvorila neka lična galaksija referenci i ukusa, koja se na kraju realizuje u mom poslu na razne načine — ne kroz jednu praksu ili stil, već bez dogmatičnih ograničenja.
Pariz vas je formirao, ali vas nikada nije pripitomio — šta ste u tom gradu morali da izgubite da biste ostali svoji?
Nisam ništa izgubio, naprotiv. Mislim da su to slojevi koji se talože kroz razna iskustva, ne samo iz Pariza već iz celog sveta i svih mesta gde sam bio. Po tom istom principu sve te stvari sam ubrizgavao u sebe i gradio sopstveni univerzum i svoj put u stvaralaškom smislu.
Simboli, erotika, mit i ironija koegzistiraju u vašem radu bez hijerarhije — da li je to estetska odluka ili način da prikažete realnost?
Sve što stvarate dolazi iz ličnog i intimnog, ali kada je stvoreno, to više nije samo vaše. Ne postoji nešto što bih krio ili čuvao samo za sebe; to je vrsta dijaloga u kojem ja nešto stvorim i predam drugima, sa mogućnošću da se dogodi reakcija ili razmena. To je, po mom mišljenju, suština umetničke prakse. Samo kroz otvoreno prikazivanje ličnog i intimnog može se postići univerzalnost.
Koliko druge umetnosti — muzika koju slušate, fotografija koju volite, knjige koje čitate — konkretno ulaze u Vaše slikarstvo i na koji način?
Apsolutno sve ulazi, jer sam permanentno otvoren i znatiželjan prema svemu što ima veze sa kreativnošću u svim oblicima, i sve to nekako pronađe svoj put. Muzika je verovatno prisutna dvadeset četiri sata dnevno dok radim, ali i fotografija, kinematografija, literatura i pozorište deo su mojih interesnih sfera i stalno su prisutni — opet bez hijerarhije, jer mislim da sve to hrani tu kreativnu mašinu.
U vremenu kada je umetnost često podređena tržištu i brzini, šta je za Vas ostalo bezkompromisno u procesu stvaranja?
Ako se bavite ovim poslom, koji u suštini nije samo posao već i način života, teško je praviti kompromise. Vrlo lako se može izgubiti nit, a onda je teško vratiti se na osnovu i pravi put. Naučio sam da kompromisi ne moraju da budu deo rada, a kamoli rada za nekog drugog. Potrebno je biti prilično sebičan u tom smislu i pokušati da se uspostavi kontakt, bilo sa mogućim kupcima ili sa samim tržištem. To je nepoznata stavka u celom procesu i deo celokupne priče sa kojom se treba nositi.
Da li Vas više zanima da slika preživi vreme ili da pogodi tačno jedan, vrlo precizan trenutak u životu posmatrača?
To se nikada ne može sa sigurnošću znati. Vi prvenstveno radite za sebe i, ako ste u nekom sinhronicitetu sa vremenom ili ljudima koji to u datom trenutku posmatraju, to je u redu. Ipak, važno je da ono što radite ostane relevantno i kroz vreme, a to je već pitanje trendova — da li želite da ih pratite, da ih stvarate ili da budete van njih. Što se mene tiče, mislim da je biti van trendova optimalna pozicija.
Ako bi neko gledao Vaš opus bez ikakvog znanja o Vama — šta bi, po Vašem mišljenju, bio njegov najtačniji zaključak?
Verovatno bi prva asocijacija bila kaleidoskop, ali ja svoju praksu sagledavam kao neku vrstu švedskog stola, gde su mi na raspolaganju razne prakse, tehnike i načini izražavanja koje koristim po potrebi. Iako su mi crtež i slikarstvo najličniji i najintimniji, u njima nalazim i najviše izazova. Mislim da je ta praksa u istoriji čovečanstva i umetnosti imala i ima najveći potencijal za istraživanje i izražavanje, i da su u njoj ograničenja praktično nemoguća.
U svetu u kome AI može da proizvede beskonačan broj „slika“, šta po Vašem mišljenju ostaje neponovljivo ljudsko u umetnosti — i da li će upravo to biti njena buduća vrednost?
To je trenutno vrlo aktuelna tema, ali u suštini mislim da će slikarstvo kao takvo tek postati interesantno, upravo zato što ne ulazi u domen delovanja veštačke inteligencije. Ono ostaje jedna osnovna, gotovo primitivna delatnost u kojoj su spojeni mozak, ruka i znanje, ali i veliki broj neizvesnosti i grešaka koje nastaju u procesu. To su izrazi ljudskosti koje mašine neće moći tako lako da kopiraju ili preuzmu, zbog čega verujem da će slikarstvo u vremenima koja dolaze dobiti još veću vrednost.
Šta je za Vas individualizam nad konformizmom?
Ako ste umetnik, vi po tom principu možete biti samo individua, iako se to često može tumačiti kao sebično ili narcisoidno. Međutim, priroda ovog posla tera vas da bežite od konformizma, a ja konformizam doživljavam kao poraz. Raditi, govoriti i ponašati se kao svi drugi, zarad uklapanja u društvo, mene apsolutno ne motiviše niti interesuje. Uvek sam želeo da budem van čopora, a ne deo njega; čak mi je pozicija „jedan protiv svih“ oduvek bila romantičnija od ideje pripadanja masi ili klubu. Na kraju, individualizam jeste sloboda — a to je za mene najvažnije.