Uroš Petrović je književnik čija dela pomeraju granice u savremenoj literaturi za decu i mlade, bio je predsednik Mense Srbije, sastavlja pitanja za TV kviz Potera, tvorac je stonih društvenih igara, predavač u kompanijama i na fakultetima, i čovek po čijem je romanu snimljen jedini dugometražni 3D film u istoriji srpske kinematografije.
Sve to, međutim, nije ni približno dovoljan opis. To je samo pozadina iza čoveka koji je zapravo posvetio život jednoj jedinstvenoj misiji: da ljude natera da misle drugačije nego što su navikli. Pola miliona prodatih primeraka, prevodi na osam jezika, nagrade koje pokrivaju književnost, fotografiju i dizajn igara. Kada dođe pred publiku to je susret, radionica i pozorišna predstava u jednom.
U razgovoru koji sledi, Petrović govori o tome šta odrasli gube sa godinama i kako to mogu da vrate, zašto je pisanje zagonetki najtežniji književni žanr, šta bajke znače u vremenu digitalne prezasićenosti, i zašto su deca hrabrija od nas. Na kraju vam ostavlja jednu zagonetku — i, kao i uvek, ne daje rešenje.
1. „Svako dete je sposobno da daje genijalne ideje, a to se sa godinama gubi.“ Šta tačno mi, odrasli, gubimo — i kako to vratiti?
Odrasli neoprezno, kroz sticanje znanja i iskustava, ostaju bez svojih super-moći iz detinjstva, poput mašte i hrabrosti duha. Srećom, ne izgube ih zauvek, samo ih zagube. Možemo to da probudimo. Kako? Odgovor bi bio preobiman, to je nešto čime se bavim na radionicama. Pored toga što radim sa decom, često me angažuju i najmoćnije kompanije da to učinim sa njihovim menadžerima. I naravno, nove ideje uvek zaprašte kao vatromet.
2. Zašto ste pisanje zagonetki nazvali „najtežim književnim žanrom“?
Dobra zagonetka mora biti zahtevna ali kada se otkrije rešenje – da se rešavač lupi po čelu i pomisli: „Kako se ovoga nisam odmah setio!“ Ona mora biti poštena u smislu logike i rešivosti, precizna i neočekivana. Dakle, moji kriterijumi su visoki i takve zagonetke je zaista teško napraviti.
Naravno, banalnu zagonetku svako može da sklepa – postoji mnogo knjiga punih besmisleno lakim zagonetkama, koje ne služe ničemu. Samo tamo gde postoji pristojan otpor moguć je i pristojan napredak.
3. „Bajke: Prvih sedam“ postale su regionalni bestseler. Zašto bajke i dalje deluju snažno u vremenu digitalne prezasićenosti?
Odgovora je mnogo. Evo jednog: Bajka poručuje detetu da je svet možda čudan i težak, ali ne i besmislen — a to je dragocen savet koji nikada ne zastareva. Na kraju, postoji veliki broj dokazanih korisnih posledica čitanja bajki. Štetne posledice nisu zabeležene. Digitalne aktivnosti imaju i jednih i drugih u izobilju.
4. Vaša druženja sa čitaocima često se opisuju kao spoj susreta, radionice i predstave. Šta publika može da očekuje?
Uvek su tu zagonetna pitanja, zagonetke, tajanstveni predmeti, smeh i iznenađenja. Deca se ohrabruju da misle naglas, a odrasli da se tome ponovo nauče. Sve moje knjige, stone društvene igre, radionice su zahtevni ali zabavni povodi za razmišljanje i gimnastiku uma.
5. Kako dete naučiti da prepreku ne doživljava kao kraj, već kao priliku?
Tako što mu ne uklanjamo svaku prepreku. Dete mora da iskusi neuspeh da bi naučilo neophodnost istrajnosti. Najvažnija poruka nije „ti to možeš“, već „ako sada ne možeš — pokušaj još jednom. I još jednom. I pokušavaj, dok ti ne uspe!“ Tako se šanse za neuspeh ozbiljno naginju ka nuli.
6. Kvizovi, društvene igre, predavanja, Mensa — šta im je zajedničko?
Igra. Ozbiljna igra. Najvažnija znanja i otkrića nastala su iz radoznale igre uma, koja kasnije dobije ozbiljno ime.
7. U čemu su deca hrabrija od odraslih?
Kad si svoj, lakše biješ boj! Dete se rađa kao original, a potom ga okruženje uporno uči da bude kopija – i tu počinje borba. Nažalost, klupe često kalupe. Upoznao sam hiljade odraslih koji prestanu da izražavaju svoje smele ideje iz straha da ne budu ismejani — a tako počinje gubitak hrabrosti, mašte i duha detinjstva.
8. Šta biste najviše voleli da deca ponesu sa sobom posle susreta sa vama?
Osećaj da mogu sami da smišljaju bolja rešenja. Ne zato što sam im to ja rekao, već zato što su to upravo doživeli.
9. Šta biste preporučili onima koji žele da „probude dete u sebi“ kroz čitanje?
Sve što izaziva radoznalost i tera na razmišljanje. Dete u nama ne budi priča koliko pitanje koje ostane otvoreno i nakon što se knjiga zatvori.
10. Jedna zagonetka za čitaoce?
Ako je ćirilica,
samo je na selu,
ako je latinica,
bučan je na delu.
Nikada ne dajem rešenje za zagonetku. Ko misli da je rešio, neka mi pošalje u DM na instagram profilu @urospetrovicofficial. Inače, moj profil prati osamdesetak hiljada ljudi i srećan sam što mnogi od njih uspešno treniraju svoj mozak zahvaljujući mojim objavama, bilo onima sa zagonetkom ili bez nje.
11. Šta za Vas znači individualizam naspram konformizma?
U svetu gde svi žure da se uklope, nije bez smisla zastati i zapitati se: „A zašto baš tako?“
Konformizam štedi energiju, ali troši identitet, dok individualizam možda troši energiju, ali zauzvrat vraća ono najvrednije – osećaj da si zaista svoj.
A da ponovim i podvučem ono što sam već naveo – Kad si svoj, lakše biješ boj!