Kada film koji traje preko tri sata ostavi gledaoce zalepljenim za sedišta i još usput osvoji i Zlatni globus za najbolju dramu i režiju, znate da nije reč o bilo kakvom ostvarenju.
The Brutalist, novo remek-delo Brady Corbet-a, ne samo da je grandiozna filmska poema o genijalnom arhitekti, već i potresna parabola o umetnosti, izgnantstvu, opstanku i tome šta znači biti čovek kada su svi temelji, i metaforički i doslovni, porušeni.
Lik koji se ne zaboravlja
László Tóth, brilijantni mađarski arhitekta i preživeli iz koncetracionog logora u Buhenvaldu, dolazi u Ameriku sa jednom torbom, razorenom prošlošću i gotovo bez ikakve budućnosti. Igra ga Adrien Brody, verovatno u svojoj najmoćnijoj ulozi još od Pijaniste. Sa svakim zamahom kamere, svakom izgovorenom replikom, Brody gradi lik čoveka koji ne pripada ni jednom mestu, narodu, ali pripada umetnosti – brutalističkoj arhitekturi kao viziji posleratnog sveta koja ne traži aplauz, već razumevanje. Njegovo utočište i iskušenje dolaze u liku Harrison Lee Van Burena, kojeg glumi Guy Pearce. On je američki industrijalac sa vizijom i egom koji su jednako monumentalni. Njihov odnos ubrzo prerasta u nešto što podseća na faustovski pakt: Harrison daje Lászlóu priliku da gradi, ali želi da se okiti njegovim dostignućima.
Arhitektura kao ogledalo duha – estetikom protiv iluzije
U filmu ne dominira samo brutalizam kao stil, već životna filozofija. László gradi strogo, svedeno, snažno, njegove zgrade ne mole da budu voljene već shvaćene. Estetika filma je upravo takva: sumorna, hipnotišuća, ponekad hladna, ali nikad bez značenja. Brady Corbet režira film koji je istorijska drama, ali i lična odiseja i politička refleksija. Njegov László nije svetac, ni žrtva, već čovek – tvrdoglav, ranjiv, genijalan, ali sklon greškama. Postavlja se pitanje, da li je moguće preživeti sve, a ostati dosledan sebi?
Pored Brodyja i Pearcea u filmu glume još i Felicity Jones, Alessandro Nivola i Joe Alwyn, kao i Stacy Martin.
The Brutalist ne nudi jednostavne odgovore. Naracija je linearna, ali slojevita, nateraće vas da zastanete, razmislite, zapitate se nad sudbinom jednog čoveka. Corbet nije napravio bajku o imigraciji, niti svetlucavi mit o američkom snu, već umesto toga jednu tešku, i složenu priču. Da li umetnost pripada umetniku, državi, narodu, ili jednostavno postoji zarad sebe?