Slavimir Stojanović Futro pripada generaciji autora koji su dizajn razumeli mnogo pre nego što je pažnja postala valuta.
Njegov vizuelni jezik oblikovan je na spoju ilustracije, popularne kulture i intelektualne provokacije. Od odrastanja uz naslovnice Plave ptice, preko snažnih narativnih ilustracija jugoslovenske škole, do rada sa velikim kulturnim i komercijalnim sistemima, Futro je dosledno gradio dizajn kao sredstvo koje budi svest i radoznalost. U ovom razgovoru ne govori o karijeri kroz reference i projekte, već kroz unutrašnje procese- o strpljenju koje dolazi s iskustvom, o autorstvu koje se ne nameće, o kompromisima koji su neminovni i onima koji su nedopustivi.
Kada ste započeli karijeru kao grafički dizajner, dizajn u Srbiji još nije imao današnju težinu i uticaj. Kada ste prvi put postali svesni njegovog potencijala da deluje kao sredstvo uticaja, a ne samo vizuelna podrška?
Odnos reči i slike zanimao me još od naslovnih strana edicije knjiga za decu Plava ptica, koje su se pojavile 70ih u Jugoslaviji i na kojoj je moja generacija gradila fantaziju. Posle sam počeo da osećam snagu ilustracija Mirka Ilića, Jugoslava Vlahovića i Dušana Petričića, koje su u svom izrazu bile izuzetno narativne, tako da su se kroz njih ljudi praktično učili jeziku metafora, jeziku odloženog značenja, na drugu loptu, pomerenog na unutra, ka intelektu. Ta iskustva sam upotrebljavao u prvim godinama karijere kada sam radio u advertajzingu. Grafički dizajn nikada nisam posmatrao kao puku formu ili ulepšavanje ukupne slike, već kao sredstvo koje publiku može da natera da misli svojom glavom.
Vaš rad stalno balansira između popularne kulture i intelektualne provokacije — da li ste ikada svesno povukli ručnu jer je ideja bila „previše“ za javni prostor?
Kad smo mlađi i kad smo u periodu dokazivanja svog talenta u društvu, nemamo sposobnost da se sami obuzdamo, pogotovo ako smo ubeđeni da će nas određeni rad predstavljati u javnosti baš onako kako želimo, ali vremenom, sa iskustvom se stvori nužna distanca prema sebi i prema klijentu, odnosno mediju, pa dizajneri ne srljaju grlom u jagode, već spremno čekaju svoj trenutak da zablistaju, a taj trenutak pre ili kasnije dođe, najveći je problem u strpljenju.
Exit, Bombing, brendovi, knjige — radili ste u sistemima koji traže vidljivost — šta ste morali da žrtvujete da biste zadržali autorski integritet?
Upravo iskustvom i strpljenjem, mnoga vrata, pogotovo unutar našeg kreativnog bića, počnu sama da se otvaraju. U mom slučaju osećaj autorstva je došao značajno kasnije, jer sam živeo u utisku da radim za druge i da pomažem u tržišnom uspehu njihovih brendova. U stvari, mi smo sve vreme autori, samo je pitanje kada ćemo sebi to priznati i preuzeti odgovornost koju taj osećaj donosi. Što duže živimo i stvaramo unutar tog osećaja, autorski integritet postaje sve žilaviji, okolina to počinje da prihvata i vremenom niko vaše autorstvo ne dovodi u pitanje. Druga stvar je što o vašem autorstvu svi imaju pravo da formiraju svoje mišljenje, makar ono bilo potpuno besmisleno ili tendeciozno otrovno, što je danas čest slučaj na društvenim mrežama, ali to je deo savremenog kolača.
Da li AI menja dizajn kao disciplinu ili samo razotkriva koliko je prosečnog dizajna oduvek bilo?
Iz analognog ugla 80ih kada sam počinjao, ubrzanje kreativnog procesa je dostiglo vrtoglave brojke. Danas se za sat vremena uradi nešto što se radilo mesec dana. AI doživljavam kao pomoć, kao oruđe, šestar ili lenjir, koje u veštim i pametnim rukama može da bude veoma upotrebljivo pogotovo kod uštede vremena. Ali kada je kvalitet ideje u pitanju, koja je osnov svake komunikacije, oni koji jedu u McDonaldsu, a ima ih puno, nastaviće tamo da jedu, ali to ne znači da se hrane kvalitetno. Isto tako, AI je dostupan svima, ali su mu takvi i dometi. Kad si gladan i kad žuriš, McDonalds je idealno rešenje, a dogodi se da vam legne kao Mišelinov restoran, ali ne uvek.
Koliko je Beograd uticao na vaš vizuelni jezik? Da li biste postali isti autor da ste karijeru gradili u nekom drugom kulturnom centru?
Beograd i njegova scena 80ih su veoma vidljivi u mom radu, kao i pripadnost jugoslovenskom kulturnom prostoru uz kombinaciju muzičkih i filmskih uticaja sa zapada. Kod nas je dugo bilo moguće razvijati svoju kreativnost u različitim discplinama, dok na zapadu, odakle dizajn i dolazi, odavno postoji sužavanje potencijalnih delatnosti u levak, već na tamošnjim fakultetima. Takozvana uža stručnost. To je sada stiglo i ovde, pogotovo kod svih nas koji radimo preko interneta za inostrane klijente i tako se prilagođavamo njihovom usko stručnom sistemu. Agencije ili dizajneri su sada razvrstani na desetine različitih niša u kojima mnogi naši mladi, pogotovo ilustratori, mogu da cvetaju na svetskoj sceni.
Da li danas, sa distance, vidite neki svoj rad koji je bio ispred vremena kada ste ga objavili?
Upravo zahvaljujući radu ispred vremena sada i razgovaramo. To je modus operandi po kojem svaki kreativni organizam funkcioniše. Vizija podrazumeva putovanje kroz prostor i vreme, mi smo zato uvek ispred, hrlimo kao ledolomci. Ja sam samo možda imao više sreće na početku karijere da neki moji radovi budu vidljiviji i da dobijaju nagrade, što mi je dalo neophodnu sigurnost da nastavim doživotno da eksperimentišem i pomeram granice, kako svoje tako i svojih klijenata.
Radili ste sa masovnom publikom, ali nikada niste postali dekorativni — gde je tačka u kojoj dizajn prestaje da bude komunikacija, a postaje kompromis?
Grafički dizajn je visokofrekventna delatnost u kojoj mnogi od nas proizvode veliku količinu stvari upotrebljivih za naše klijente, ali koje nemaju visok koeficijent autorstva i vizije. To su upravo te situacije kompromisa koji je neizostavni deo našeg posla. Takvi projekti sigurno ne idu u portfolio ili na retrospektivnu izložbu. Kada je dekorativnost vidljiva to znači da se njome zatrpavaju neke rupe ili u konceptu ili u estetici, međutim ima situacija kada je baš dekorativnost koncept, ali se tada ona ne čita kao pogrešan dizajn, već sve deluje sinhronizovano. Recimo svetleći kišobrani kao novogodišnji ukrasi u centru Beograda su idealan primer jeftinog pokrivanja jame u kojoj se društvo nalazi.
Kako se Vaš odnos prema autoritetu menjao kroz godine — od mladalačkog otpora do pozicije u kojoj ste i sami autoritet?
Nisam ljubitelj autoritativnih društvenih sistema. U njima se ne raste. U njima se zakopava. Zato sam u večnoj potrazi za novim i novim majstorima života od kojih mogu nešto novo da naučim i to prenesem na nekog sledećeg. Kada se postavite u ulogu večnog učenika, to vam omogućava čisto srce, savest i dušu otvorenu za čitav svet. Prljavo srce nikada ne može da bude stvarni, već samo lažni autoritet. Sredstvo za čišćenje srca postoji. Ono je duboko u nama, ali se tamo roni na dah.
U vremenu kada svako „misli vizuelno“, šta po Vašem mišljenju razlikuje dizajnera od osobe koja samo barata alatima?
Ljudi se dele na radoznale i na žive mrtvace. Tako je barem u dizajnu. Ako vam dizajn probudi radoznalost, ako osetite život, koji ima i dubinu i visinu, to znači da je nečiji lucidni duh umešao svoje prste i da vam se obraća kroz dizajn. Duh, a ne alati.
Kada biste morali da objasnite mlađoj verziji sebe jednu istinu o životu koju ste skupo platili — šta joj ne biste prećutali?
Ko visoko leti, znači da ume da leti, možda i bolje od svih, ali to ne znači da ume i da sleti.
Šta je za Vas individualizam nad konformizmom?
Humor.