Pijanista ne nastaje preko noći – nastaje kroz hiljade sati vežbanja, godine discipline, i uloženog truda.
Kada sedneš za klavir, publika ne sme da razmišlja o tvojim prstima – treba da čuje priču koju note pričaju kada prestaneš da misliš o njima. Bogdan Dugalić sa samo 22 godine osvaja nagrade na prestižnim takmičenjima, svira sa najznačajnijim orkesterima Evrope, i nastupa u salama poput Beogradske filharmonije i Helsinškog muzičkog centra. U razgovoru sa nama priča o tome kako izgleda kada porodica prepozna tvoj talenat i podržava ga, šta znači studirati kod najboljih pedagoga ruske škole pijanizma, i kako balansirati između tehničke perfekcije i trenutka kada moraš sve to zaboraviti da bi muzika progovorila.
Tvoje rane godine u Beogradu – koliko su ti roditelji-umetnici oblikovali stav prema umetnosti i da li je to bilo više obaveza ili pozivanje na slobodu?
Pre svega sam neizmerno zahvalan na tome što mi je dato da budem deo porodice koja je od početka znala da primeti i adekvatno isprati moj talenat. Jedno od prvih umetničkih sećanja mi je preslušavanje CD snimaka Marije Kalas sa roditeljima, starijom sestrom i starijim bratom nakon čega sam prirodno osetio interesovanje za kompozitore poput Mocarta, Vivaldija, Betovena i drugih. Takva iskustva, bila su jedna od ključnih za oblikovanje odnosa prema umetnosti i stvaranje osećaja slobode i prirodnosti u izražavanju kroz muziku.
U eri kada pisanje, snimanje i viralnost dominiraju, ti biraš stazu koncertnog pijaniste: šta ti je važnije – trenutak na sceni ili trajanje u sećanju publike?
Za mene kao umetnika smatram da je najvažnije da se trudim da se odgovorno odnosim prema daru koji mi je dat. Trenutak na sceni kao i sećanja i utisci naravno da su bitni i nezaobilazni aspekti bavljenja umetnošću, ali treba uzeti u obzir da su takođe prolazne i vrlo subjektivne stvari.
Umesto da juriš „viralne minute slave“, ti si sakupljao međunarodne nagrade – da li su ti trofeji potvrda, valuta ili samo dokaz da nisi pogrešio vreme u kom si rođen?
Nagrade svakako jesu lep podstrek i prijaju kao potvrda, naročito kada dolaze od žirija sastavljenih od umetnika koje izuzetno poštujem. Ipak, najvažnija potvrda za mene ne stiže spolja. Ona je u onom unutrašnjem porivu zbog kojeg, čim ustanem, želim da odmah uronim u novo istraživanje interpretativnih mogućnosti. Ako postoji trenutak u kojem znam da sam na pravom putu, onda je to upravo taj svakodnevni impuls da nastavim da otkrivam, proučavam i produbljujem ono što radim.
Tvoja interpretacija – koliko je to tehnička perfekcija, a koliko ritual i meditacija?
Da bih bio potpuno slobodan u interpretaciji, moram najpre da uložim mnogo sati u tehničko usavršavanje kompozicija koje pripremam. Taj deo rada često oduzima najviše vremena, jer je u velikoj meri repetitivan i zna da bude prilično naporan. Ipak, kada dostigneš određeni nivo tehničke spreme, sledeći korak je paradoksalan, potrebno je sve to potpuno zaboraviti. U tom trenutku umetnik treba da se prepusti svojoj umetničkoj viziji, da svira bez zadrške i bez razmišljanja o onome što je tehnički zahtevno. Ideal je da slušalac uopšte ne pomisli na tehniku, već da ima osećaj da muzika teče prirodno i slobodno.
Kada kažeš da se moliš pre nego što sviraš – da li je to dijalog sa Bogom, sa sobom, ili sa tišinom koja te testira pre nego što pokušaš da je pretvoriš u zvuk?
Molitva mi pomaže da saberem misli i usmerim ih ka onome što je suštinski važno, ka Bogu. U vremenu u kojem sve teče prebrzo, potrebno je pronaći trenutak da se zaustavimo i osvestimo Onoga koji nam je darovao život. Kada ulažemo mnogo truda i vremena u nešto što nam je važno, važno je stati, zahvaliti se Gospodu na datoj prilici.
Iz nove perspektive: osvojio si prvo mesto na Málaga International Piano Competition 2025. g. – koji korak vidiš kao „ulaznicu“ za sledeći nivo karijere?
Rekao bih da mi se sledeći nivo karijere ove godine otvorio samim tim što mi je
bila jedna od najuspešnijih što se tiče nagrada na takmičenjima. Nakon osvojenog prvog mesta na takmičenju “Saint Paul Trois-Châteaux” u Francuskoj u junu sam osvojio dve prve nagrade za redom u Malagi i u Portu. Sve te nagrade zapravo su samo dobar prostor za razvoj jednog umetnika. Jedan od benefita tih uspeha je što sam odmah nakon dobio pozive da nastupam u najbitnijim evropskim salama poput auditorijuma na Tenerifeu, “Salle Cortot” u Parizu, kao i na poznatim festivalima “Orozco”, “Granada” itd.
Studiraš u Salzburgu i Bielli – kako ti je geografska promena uticala na tvoj odnos prema klaviru, kulturi, rodnom Beogradu i internacionalnoj pozornici?
U Bjeli i Salcburgu imam priliku da radim sa najznačajnijim pedagozima današnjice. To su Konstantin Bogino i Pavel Giljilov. Pre svega je privilegija imati priliku da sa takvim umetnicima delim svoje muzičke ideje koje potom oni usmeravaju na način jedinstven ruskoj školi pijanizma. Geografska promena je veliki deo života jednog muzičara-soliste. Na to sam se navikao već od svoje petnaeste godine, kada sam počeo da odlazim na časove u Italiju sâm. Uvek sam na to gledao kao prostor za inspiraciju, raznovrsna priroda, različiti ljudi, pejzaži koje najverovatnije u ne bih nikada imao prilike da doživim, sve to formira ličnost umetnika, i samim tim sadržaj koji ima da podeli.
Klasična muzika često ima luksuznu auru u elitnim krugovima: kako balansiraš između pristupačnosti tvoje energije i elitizma forme?
Mislim da je važno izbeći bilo kakvu vrstu elitizma, jer on samo stvara nepotrebnu distancu između muzike i ljudi kojima bi ona mogla da znači. Muzika je u svojoj suštini nastala iz čovekove potrebe da izrazi ono što ga nadilazi i da tu unutrašnju sadržinu učini dostupnom drugima, a ne da pripada samo nekom uskom, izdvojenom krugu. Zato kroz energiju i način na koji nastupam pokušavam da napravim most, a ne barijeru. Forma može biti zahtevna, ali poruka ne mora biti nedostupna. Ako uspem da zadržim poštovanje prema kompleksnosti muzike, a da je istovremeno predstavim tako da se u njoj prepozna i neko ko nikada nije kročio u koncertnu dvoranu, onda mislim da je pravi balans postignut.
Koji je tvoj „izdvojeni trenutak“ kada si shvatio da ne sviraš samo note, nego koristiš instrument da prenosiš poruku – i da li je taj trenutak bio oslobađajuć ili zastrašujuć?
Ne bih mogao da kažem da je postojao određeni trenutak kada sam prešao iz pukog sviranja nota u pokušaj da instrumentom nešto izrazim. Pre bih to opisao kao neprimetno sazrevanje, nešto što je vremenom postalo potreba. Kao što ne mogu da odredim tačan trenutak kada sam postao svestan sebe, jer mi se čini da tu svest svakog dana produbljujem, tako je i u muzici. Ako biste me na primer pitali kada sam zaista počeo da vežbam pravilno, verovatno bih rekao da sam to shvatio tek nedavno. Isti je princip i sa umetničkim izrazom, proces traje, menja se i tek povremeno shvatiš koliko si se u međuvremenu pomerio.
Ako bi morao da dizajniraš paket od dve boje koje predstavljaju tvoju muzičku paletu – koje boje biraš i zašto one?
Teško je izabrati samo dve boje koje bi predstavile moju muzičku paletu, jer se trudim da ona bude vrlo raznovrsna. Ali ako bih morao, izabrao bih boje koje se ne sudaraju, nego razgovaraju, da jedna pojačava drugu i otkriva ono što sama za sebe ne može. Muzika je za mene upravo to, dijalog, prostor između nota, trenutak koji nastaje tek kada se spoje različiti tonovi, ideje i osećanja. A nijanse između tih boja su ono što daje život i dubinu, ono što čini da isti tonovi svaki put zvuče drugačije i da svaki gest u muzici nosi novu priču.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Istraživanje. Svakodnevno upoznavanje sebe, drugih, muzike, instrumenta, i svega što čini jednog umetnika potpunim.