Retko se dešava da ista priča kroz dva različita medija postane ogledalo jedne ere. „Poor Things“ je jedan od tih slučajeva.
Roman iz 1992. i film iz 2023. dele istu osnovu, ali govore jezicima koji ne mogu biti različitiji. Obe verzije pričaju o ženi koja se budi u novi svet, ali pitanje je – da li je to priča o slobodi ili priča o kontroli?
Knjiga kao satirična hirurgija, film kao vizuelni performans
Alasdair Gray je 1992. napisao roman koji je bio kutija puna manjih kutija: priča u priči u priči, sa lažnim memoarima, falsifikovanim pismima i autorom koji tvrdi da je sve izgubio u međuvremenu. Yorgos Lanthimos je 2023. sve to pretvorio u viktorijansku fantaziju gde Emma Stone hoda u puf rukavima veličine malih automobila. Obe verzije pričaju istu priču, ali sa potpuno različitim namerama.
Emma Stone kao Bella Baxter – detinjast um u odraslom telu koji otkriva sve prvi put
Emma je dobila Zlatni Globus i Oskara za ulogu žene sa mozgom deteta u telu odrasle osobe koja otkriva seks, filozofiju i politiku tim redom. Njen performans je matematički: svaki pokret postaje manje ukočen, svaka rečenica glatkija, svaki orgazam, a ima ih mnogo, manje glasan. Mark Ruffalo kao Duncan Wedderburn igra patrijarhat koji se raspada pred očima, Willem Dafoe je „Bog“ sa licem koje izgleda kao da je Frankenstein radio na sebi. Kostimi Holly Waddington su dobitnici Oskara jer su istovremeno viktorijanski i van pameti.
Feminizam ili fantazija? Pitanje koje deli kritičare
Film je dobio Zlatnog lava u Veneciji i nominovan za 11 Oskara, ali polovina kritičara ga hvali kao proklamaciju ženske slobode, dok druga polovina tvrdi da je „neiskren“ i da definiše žensku autonomiju kao „sposobnost da budeš eksploatisana i da te nije briga.“ Angelica Jade Bastién ga naziva „dark comedy for people who carry around an NPR tote bag.“ Gray je satirizovao viktorijanski svet kroz metaliteraturu. Lanthimos pravi satiru pomoću slike. Knjiga vas tera da preispitate šta čitate. Film vas tera da gledate Emmu Stone dok skače.
Ironija je što obe verzije završavaju istim pitanjem: kada žena postane slobodna, da li je to zato što je naučila pravila ili zato što ih je odbacila? Gray ostavlja odgovor otvoren. Lanthimos ga zatvara sa girlboss group portrait. I možda je to jedina razlika koja zaista bitna – knjige mogu da budu kompleksne. Filmovi moraju da budu zadovoljavajući. A publika, čini se, više voli zadovoljstvo od kompleksnosti. Što objašnjava 117 miliona dolara na box office-u i činjenicu da svi o ovome još uvek pričaju.