Vlastimir Puhalo je sa 28 godina, zajedno sa Filipom Ćirićem, pozajmio novac kako bi otvorio Homu — prvi fine dining restoran u Beogradu.
Ali pre Homa restorana postojao je mlađi Vlastimir koji je nosio maramu kao 2Pac i verovao da mu pripada ceo svet. Razgovarali smo o upоrnosti, emocijama, o fotografijama koje nose posebno značenje, i o tome zašto je važno grešiti dok tražite sopstveni izraz. Očekujte iskrenost, nostalgiju i priču o tome kako se dolazi do spoznaje da život ume da bude baš baš lep.
Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekao toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
Pokušao bih da kažem sebi da budem malo manje nestrpljiv. Mada, nažalost, to sebi ni do dana današnjeg nisam uspeo da objasnim.
Postoji li neki modni trend za kojim si nekada „ludeo“, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosio? Da li bi imao hrabrosti da ga ponovo obučeš?
Razne stvari se više nikada ne bih usudio da obučem. Ali i dalje mi je drago što sam uvek eksperimentisao, pomerao svoje granice i pokušavao da izađem iz okvira. Iako sam neretko uspevao baš jako da promašim.
Koji trenutak u tvom životu smatraš prelomnim – onaj kada si doneo odluku koja te je promenila ili odvela na sasvim drugi put? Kako bi izgledala tvoja „pre“ i „posle“ fotografija tog trenutka?
To je trenutak kada smo Filip i ja odlučili da otvorimo Homu. Imao sam 28 godina, nisam znao gde je levo, pozajmili smo lovu koju nikada nismo videli u životu, osim možda na filmu, ali mi je to na kraju u potpunosti promenilo život. Možda i više nego što sam želeo.
Šta si u mladosti smatrao svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
Ja sam imao, a i sada imam, toliko mana da mi je teško da izaberem jednu. E sad, ona koja mi je danas i prednost, ali i dalje mana, jeste to da kada odlučim da nešto uradim, postajem jako uporan u ideji i ambiciji da je izguram. Nekada sam mislio da je ta upornost odraz netalentovanih ljudi i nije mi baš bila draga. Zapravo, možda to i dalje mislim, samo što sam sada okej sa tim. Ne možemo svi biti daroviti po rođenju.
Koje fotografije iz tvoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možeš li nam otkriti neku od tih tajnih slika?
Mogu i (ne)rado ću ih podeliti sa vama.
Ako bi mogao da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto?
Vratio bih se u jedan letnji dan na Jelsi, na Hvaru. Bio sam sa ženom koju volim, na mestu koje volim i radio stvari koje volim. A vratio bih se da bih osvestio sve te stvari i rekao sebi: „Uživaj, čoveče, tvoj život je nekada baš, baš lep.“
Koja te pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
To mi je stvarno jako teško da odgovorim i da izaberem samo jedan film.
Tako da evo top 3:
– La Haine
– Kids
– Stealing Beauty
A pesma:
Smashing Pumpkins – 1979
Šta misliš kada pogledaš svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenio nešto na njoj?
Ne sećam se svoje prve profesionalne fotografije, ali bih na raznim promenio mnogo toga.
Kada se osvrneš na svoje „stilske greške“, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovao mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
Grešaka je bilo mnogo, ali kada ih pogledam iz ove perspektive, drago mi je da sam imao hrabrosti da pokušam. Bojim se da nove generacije postaju previše uniformisane. Moj savet im je da prate svoj osećaj, a ne trenutni trend. Da će sigurno bezbroj puta pogrešiti, ali da je sve to proces ka traženju ličnog izražavanja, a ne slepog praćenja trenda.
Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas doneo drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
U sve tri kategorije nebrojano puta sam trebalo da imam više strpljenja, ali i da pustim neke stvari ranije. Ali to sam ja — i sada, kada „znam kako treba“, i dalje radim isto.
Da li postoji outfit iz prošlosti koji bi voleo da možeš ponovo obući, ali možda ne iz fizičkih već emotivnih razloga? Kakve uspomene su vezane za taj look?
Drugari i ja pravili smo veliki novogodišnji parti za doček 1997. godine. Ja sam par dana pre uvrteo da moram da nosim maramu (ozbiljan uticaj 2Paca u tom periodu) i sećam se i danas tog osećaja kada sam se sa njom pojavio na žurci — svet je bio moj. Sada, kada pogledam slike, bude mi jako smešno. To bih voleo da obučem još jednom, ali bojim se da ništa od toga.
Postoji li neka fotografija iz prošlosti koja savršeno predstavlja ko si bio tada, a koju bi voleo podeliti sa nama?
Imam dve i obe su dostavljene ovde.