Stefan Tošović je tip osobe koja ne priča o tome šta bi trebalo probati. On to radi dok vi još razmišljate da li vredi uopšte pokušavati.
Diplomirao je novinarstvo, radio kao urednik u različitim medijima, i negde usput shvatio da priče nisu dovoljno zanimljive ako ih samo pišeš, već ih je bolje doživeti, pa onda ispričati. Tako je nastalo Akcijanje, emisija u kojoj ne postoji sport ili veština koju neće probati. Za našu rubriku Nekad i sad, Stefan deli misli umesto adrenalina. Što je, za nekoga ko je profesionalno u pokretu, možda i najneobičnija situacija do sada.
Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekao toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
Sve je kako treba da bude.
Postoji li neki modni trend za kojim si nekada „ludeo“, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosio? Da li bi imao hrabrosti da ga ponovo obučeš?
U gimnaziji sam kosu ošišao asimetrično, možemo reći da je to bila neka vrsta asimetrične čirokane. Video sam je kod disk-džokeja Ričija Hotina. Izgledala je pretenciozno.
Posle toga, 2007. godine, uz mnogo uloženog truda, uspeo sam da dođem do svoje prve Stone Island jakne. Pomogao mi je Mileta, vlasnik Mil Mode. Bio sam spreman na sve, doslovce, kako bi se Stone Island „značka“ našla na levom rukavu moje jakne. Danas mi taj brend, uz dužno poštovanje, nije zanimljiv u tolikoj meri.
Koji trenutak u tvom životu smatraš prelomnim – onaj kada si doneo odluku koja te je promenila ili odvela na sasvim drugi put? Kako bi izgledala tvoja „pre“ i „posle“ fotografija tog trenutka?
Nisam imao oštre rezove ili promene putanje. Sećam se, recimo, da me je prekid veze sa jednom devojkom iz mladosti motivisao da se odvojim od roditelja i potražim stan u kom ću živeti sam. Imajući u vidu da sam beogradsko dete, da su moji drugari i drugarice u tom periodu i dalje živeli sa roditeljima i nisu pomišljali na drugačiju opciju, izgledalo je kao da pravim pomalo nerezonski potez. Ipak, doneo mi je isključivo dobre, lepe i pametne stvari. Takođe, kada mi je pre sedam godina u život ušao beli nemački bokser Ljubivoje, izmenio sam ritam, navike, pa i mnoga emotivna gledišta. Na bolje, rekao bih.
Šta si u mladosti smatrao svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
Veliki nos. Danas ga tretiram kao ponos.
Koje fotografije iz tvoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možeš li nam otkriti neku od tih tajnih slika?
Nisam bio revnostan u beleženju trenutaka. To nije bilo ni popularno, pa nemam mnogo zabeleženih fotografija. Kada smo kao tinejdžeri pravili nezgodne kombinacije različitog alkohola, umelo je da rezultirala ulaskom u gradski autobus bez majice. Drugar je zabeležio trenutak kada sedmorica golih „diletanata“ ulazi u bus 18, ali ko zna gde je i kod koga ta fotografija. Mimo toga, s afirmativne strane, gotivim fotografije svojih roditelja iz mladosti jer svedoče o tome da su veoma lep par.
Ako bi mogao da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto?
Pamtim scenu u kojoj sam nedvosmisleno osetio i shvatio šta znači kulturološki šok. Maroko, Marakeš, stojim na malom trgu između nekoliko rijada. „Lete“ kokoške, trče psi, mačke skaču preko tezgi. Momci jure na skuterima, devojke nose buriće sa začinima. Oblak dima od hašiša. Baka istrčava sa velikim nožem, valjda da juri kokoške; deka nosi male sveže račiće, stiska ih i jede njihovo živo meso… Ne kažem da bih se vratio isključivo u taj trenutak, ali su mi značajni momenti u kojima se pred čovekom i njegovim očima, dok stoji u mestu, dešava čitav jedan filmski život. Hvala Bogu, bilo ih je.
Koja te pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
Bez sumnje Jaguar od DJ Rolando. Sigurno jedna od, da se tako izrazim, himni tehno zvuka. Prvi put sam je čuo u kompjuterskoj igraonici u Đušinoj ulici, kada su je njeni vlasnici jednog dana puštali na „repeat“, bez prekida, čitavo popodne. Da ne govorim kako kolektivno „popadamo na kolena“ kada je čujemo na nekoj žurci. Ako bi me neko pitao da objasnim šta je tehno, pustio bih mu tu traku.
Među filmovima, to je francusko delo Mržnja (La Haine). Ne moram da ističem u kojoj meri se vizuelni, fotografski, muzički, stilski i filosofski elementi ovog filma i danas svakodnevno revitalizuju na socijalnim platformama.
Šta misliš kada pogledaš svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenio nešto na njoj?
Mogu da prokomentarišem prvi put kada sam se našao pred profesionalnim fotografom i njegovom kamerom. Čini mi se da sam bio previše stegnut. Posledica nesigurnosti i neprijatnosti. Uglavnom, ne bih menjao ništa. Sve je kako treba da bude i u vreme kada treba da bude.
Kada se osvrneš na svoje „stilske greške“, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovao mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
Ne postoje greške. Postoji put i putovanje. Za mene su hod i i način hodanja, da ne kažem držanje, nejefektniji stilski izraz. Imati nesputan korak, prava leđa, isturene grudi, tačan pogled, pokretljive kukove; kretati se s otvorenim umom i, u evidentnoj borbi anđela i demona, bespogovorno birati da budeš čista duša. To je stil upečatljiviji i snažniji od tkanine, etikete, materijala, boja i načina na koji su oni sklopljeni.
Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas doneo drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
Ne bih menjao ništa. Očito je „hajlajt“ ovog našeg razgovora: Sve je kako treba da bude.
Da li postoji outfit iz prošlosti koji bi voleo da možeš ponovo obući, ali možda ne iz fizičkih već emotivnih razloga? Kakve uspomene su vezane za taj look?
Često sam, zbog karatea, nosio kimono. Privlačila me je estetika po kojoj prepoznajemo samuraje, ronine, nindže. Nedavno sam iz Azije na poklon dobio pantalone koje podsećaju na donji deo gi-ja za aikido. On mi revitalizuje uspomene.
Postoji li neka fotografija iz prošlosti koja savršeno predstavlja ko si bio tada, a koju bi voleo podeliti sa nama?
To su fotografije iz perioda bavljenja karateom. Ovo je jedna sa sen-seijem s Okinave, na Evropskom klupskom prvenstvu u Budimpešti, 1999. godine.