Ovaj zabavni dizajnerski dvojac ostao je veran sebi, što se u današnje vreme estetike prolazne poput Instagram storija, izuzetno ceni.
MATES duo koji čine dizajneri Saša Stević i Marko Ilijev, verni su sebi, iskreni, nostalgični, i sa stilom koji nikad nisu uklapali u trendove. Za 11:11 rubriku Nekad i sad, otvaraju svoje albume sećanja, one prave, sa blago požutelim ivicama fotografija, da nas kroz njih vrate u svoje detinjstvo, prve modne eksperimente, momente nesigurnosti, ali i hrabrosti. Ove slike govore o dečacima koji su sanjali modu, ali imali i svoje izlete u goth epohu, začinjenu šarenim skejterkama. Njihova je priča topla, duhovita, pomalo melanholična, baš poput retro polaroida koji i dalje miriše na bezbrižnost.
Kada pogledaš fotografije iz svoje mladosti, na šta prvo pomisliš? Koje emocije ti probude te uspomene?
M: Kao jedna vrlo nostalgična osoba, često, a nekad možda i previše bivam u prošlosti i evociranju uspomena i fotografija iz nekih dana koji su odavno završeni. Kad god im se vratim uvek se skroz prepustim tom osećaju topline, melanholije i bezbrižnosti. Ljudi mahom, romantizuju prošlost, fokusirajuci se na lepe stvari.
S: Pomislim koliko bih voleo da sada mogu malo da gledam tog malog dečaka kako se igra, kako nešto stalno pravi i izmišlja, kako mašta. Rekao bih da mi se odmah upali neka lampica za radost i igru.
Koji outfit iz prošlosti ti danas izaziva osmeh, a koji si možda želeo sakriti zauvek? Možemo li videti tu stajling grešku?
M: Hmm… iskreno, postoje možda neki stajlinzi koji su mi sada malo smešni, ali nikada ih ne bih nazvao greškom ili bih ih sakrio. Garderoba i oblačenje su od malena bili moja omiljena igra i strast, u početku nesvesno dok nisam postao svestan koliko mi je taj segment bitan u iskazivanju onoga što jesam.
S: Ne doživljavam ništa kao grešku, verujem da se se odvijalo baš onako kako je i trebalo biti. Možda me na poseban način uvek obraduju fotografije iz perioda poslednjeg razreda osnovne škole, pa i mature kada sam bio u svojoj goth eri – slušao Evanescence, nosio crnu garderobu (često sa stilizovanim motivima lobanja), aksesoare sa nitnama i obavezno starke. Imao sam sreću da je i moje društvo u tom periodu bilo u sličnoj eri pa smo i kao grupa izgledali još interestanije.
Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekao toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
M: Da poverujem da će na kraju zaista sve biti okej. Voleo bih da sam znao i umeo da „zaštitim“ uplašenog i anksioznog Marka ranije, ali nikad nije kasno, odrađujemo mi to sad. Svakako i u današnjici nekada mi je teško da poverujem da će na kraju sve biti okej.
S: Često sam razmišljao o tome, zapravo svaki put kad RuPaul pita učesnike Drag Race-a ovo pitanje – voleo bih da jako zagrlim tog dečaka i da mu kažem da je sa njim sve u redu i da samo tako nastavi, da ni na sekund ne prestaje da sanja, i veruje u sebe.
Postoji li neki modni trend za kojim si nekada “ludeo”, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosio? Da li bi imao hrabrosti da ga ponovo obučeš?
M: Iskreno mislim da bih skoro svaki mogao da iznesem i sada, možda sa nekim izmenama malim ali uvek sam birao i voleo ono šta nosim.
S: Jedan period sam se šišao na “čirokanu” i iskreno ne znam da li je od toga više “ludela” moja mama ili razredna. Svakako trajalo je kratko i verujem da to ne bih ponovio, ali nikad se ne zna (smeh).
Koji trenutak u tvom životu smatraš prelomnim – onaj kada si doneo odluku koja te je promenila ili odvela na sasvim drugi put? Kako bi izgledala tvoja “pre” i “posle” fotografija tog trenutka?
M: Ima ih dosta u zavisnosti od faze i „veličine“ odluke, ne mogu da izdvojim baš samo jednu, ali eto možda trenutak kad sam odlučio da krećem na pripreme za modni dizajn. Crtanje i slikanje mi nikada nisu išli od ruke, niti sam uživao u tome, ali znao sam da želim da studiram modu i to je jedna od veoma hrabrih odluka koju sam doneo sam i potpuno za sebe.
S: Rekao bih da je odluka da osnujem brend sa Markom bila jedna od većih raskrsnica koja je odredila put i pravac. Sve bih opet uradio isto. Na fotografiji “pre” sam sam a na fotografiji “posle” smo nas dvojica.
Šta si u mladosti smatrao svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
M: Svoju „slabost“ i osetljivost sam doživljavao kao manu, a sad je doživljavam kao prednost.
S: Mislio sam da je moja mana to što su me devojčice jurile, želele da se druže sa mnom, nekako sam imao uvek više drugarica nego drugara, a danas znam zašto je to tako, znam koliko mi prija da sam u društvu žena, znam koliko mi žene znače i da ne bih mogao da zamislim svet bez njih.
Koje fotografije iz svoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možemo li otkriti neku od tih tajnih slika?
M: Uglavnom nemam problem sa pokazivanjem sebe u različitim svetlima, fazama i periodima.
S: Zapravo mnogo volim da gledam fotografije iz svoje prošlosti i veoma sam zahvalan roditeljima koji su fotoaparatom, a i kamerom, beležili razne trenutke iz mog života. Možete pogledati neke od fotografija na kojima glumim da pušim cigaretu. To sam mnogo voleo da radim i zamišljao sam kako ću jednog dana zasta konzumirati cigarete, ali nekako me to ipak zaobišlo.
Ako bi mogao da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto? Koji outfit bi tada
poneo?
M: Neki od letnjih dana iz detinjstva, po ceo dan sam napolju i onda samo uletim u dvorište da se napijem vode iz dvorišne česme, a baba viče ’’Nemoj mnogo da piješ, hladna je, a ti si mokar!’’ Patike, šorts, majica sa zabavnim printom.
S: Evo sad mi se javlja da bih voleo još jednom da se vratim na koncert The Pussycat Dolls u Beogradskoj areni, 2009. godine. Mislim da bih ponovio outfit – crveni karirani duks iz New Yorker-a, široke farmerke i DC skejterke.
Koja vas pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
M: A Single Man, Čitač, Lovely Bones iz perioda srednje škole, i bilo koji deo Žikine dinastije iz detinjstva. Bilo koja pesma Lane del Rey na period mladosti, a na detinjstvo „Caki Cale“ od gospođe Sneki.
S: Uh, trka između Dragane Mirković “Za mene si ti” i grupe Models “Šef stanice”. A filmovi, to je najteže pitanje za jednog zaluđenika za film kao što sam ja – evo prvo šta mi pada na pamet – “House on Haunted Hill” (1999), “Edward Scissorhands” (1990), “Batman & Robin” (1997), “Autumn in New York” (2000), “Mean Girls” (2004), “Legally Blonde” (2001), “Pretty Woman” (1990) i “Practical magic” (1998).
Šta misliš kada pogledaš svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenio nešto na njoj?
M: Prve profesionalne fotografije su nastale u mojoj fazi „hoću da budem maneken“ i ludosti moje mame koja daje par stotina evra za book fotografije, sad već davne, 2008. Uspeo sam da isplatim book i budem na nuli ali manekenska karijera mi je propala. Voleo bih više tog momka sa slike.
S: Prvu profesionalnu fotografiju Marka i mene napravila je Sofija Modošanov i hvala joj na tome. Volim tu fotografiju. Ni Sofija, a ni mi tada nismo znali kako bi trebala da izgleda naša profesionalna fotografija, trebala nam je za dizajnerski profil za ELLE magazin. Mislim da je baš zato i posebna i ne bih ništa menjao na njoj.
Kada se osvrneš na svoje “stilske greške”, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovao mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
M: Uvek vidim hrabrost, i kad mi sad budu smešni neki izbori koje sam tad donosio, i dalje znam zašto sam ih pravio. Mislim da mlađe generacije već znaju šta bi trebalo da rade, hrabriji su od nas, smeliji i bravo za to!
S: Kao neko ko voli sve svoje stilske izlete i eksperimentisanja, rekao bih mlađima da nose ono što vole, što im prija, ono što im daje samopouzdanje, da eksperimentišu, traže se, i naravno, da se igraju. Ne bih rekao da sam bio hrabar, iako sam svestan da se čini iz neke druge perspektive da treba hrabrosti za pink jaknu, za šarene različite skejterke, za blejzer (svaki dan u srednjoj školi) u sredini u kojoj sam odrastao. Bio sam svoj, ne bih mogao da zamislim ništa drugačije.
Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas doneo drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
M: Mislim da je sve onako kako je trebalo da bude, da sam bio odgovoran za sve te odluke i da sam ih doneo u skladu sa tadašnjim kapacitetima, shodno tome mogu samo da razmišljam o tome kako se sada osećam, i da u odnosu na to donosim izbore koji će na neki način odrediti budućnost.
S: Iskreno ne, ne bih ništa menjao.
Da li postoji outfit iz prošlosti koji bi voleo da možeš ponovo obući, ali možda ne iz fizičkih već emotivnih razloga? Kakve uspomene su vezane za taj look?
M: Mnoge stvari i dalje čuvam i mogu da nosim, ali ne vezujem se preterano za stvari i vrlo često sređujem orman i oslobađam se stvari koje više ne nosim. Voleo bih da mogu neki outfit iz vrtića ili osnovne škole da opet pronosam, ali eto je nova „MATES“ kolekcija uskoro, pa možda se tamo nešto bude pronašlo look a like.
S: Moram da priznam da se ne vezujem emotivno za komade odeće.
Postoji li neka fotografija iz prošlosti koja savršeno predstavlja ko si bio tada, a koju bi voleo podeliti sa nama?
M: Sve fotografije koje sam odlučio da podelim sa vama u ovom razgovoru predstavljaju mene tada i sada, jer sve te verzije koje gledamo na slikama su i dalje tu u meni i obožavam ih, sada još više nego u tim trenucima kad su postojale i u stvarnosti.
S: Meni jedna od najdražih fotografija – jer su mi tada roditelji dozvolili da se tako slikam. Bio je 31. decembar – imam regularnu fotografiju sa jelkom, ali imam i ovu na kojoj sam preko svog duksa obukao sestrinu haljinu, obuo mamine cipele i napravio turban od šala na glavi. Naravno, imam cigaretu u ruci.