Lana Krunić je napustila korporativnu sigurnost da bi izgradila nešto potpuno svoje- ona je osnivač Knedly brenda.
Sportski uspesi u mladosti, punk faza sa asimetričnim farmerkama koje je sama sekla, kao i prelomna odluka da uđe u preduzetništvo, neke su od uspomena kojima se vraća u našoj Nekad i sad rubrici.
Lana veruje da su i dobre i loše odluke deo puta koji oblikuje ko ste danas. A to je možda najvažnija stvar koju možete reći o svom životu – da nijednu odluku ne biste poništili, jer svaka vas je dovela tu gde jeste.
Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekla toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
Oduvek sam bila previše odgovorna i sve sam shvatala jako ozbiljno, čak i male greške ili neuspehe. To mi jeste pomoglo da brže napredujem i da mnogo radim na sebi, ali iz današnje perspektive vidim da je to ponekad bilo previše i da mi je stvaralo stres. Zato bih sebi rekla – opusti se malo. Pohvali se kad nešto uradiš dobro. Ne mora sve da bude savršeno i ne moraš sve da nosiš sama. Malo nežnosti prema sebi, to mi je tada najviše nedostajalo. Iako ni sada nisam baš blagonaklona – znam da se potapšem po ramenu 🙂
Postoji li neki modni trend za kojim si nekada „ludela“, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosila? Da li bi imala hrabrosti da ga ponovo obučeš?
Naravno da sam imala svoje faze! Imala sam baš jaku punk fazu, majice sa raznim buntovnim natpisima i farmerke koje sam sama sekla. Jedna nogavica do pola butine, druga do pola lista… potpuno nesimetrično, potpuno moje. Tako sam išla po gradu kao da je to najnormalnija kombinacija na svetu. A tata mi je uvek govorio: ‘Lana, to što ti oblačiš… to je možda za neki drugi veći grad, a Trebinje baš i nije za to. I danas mi je to smešno, ali simpatično. Ja sam se tada osećala kao da sam u centru sveta, a u stvari sam samo bila dete u malom gradu. I drago mi je da sam imala tu hrabrost.
Koji trenutak u tvom životu smatraš prelomnim – onaj kada si donela odluku koja te je promenila ili odvela na sasvim drugi put? Kako bi izgledala tvoja „pre“ i „posle“ fotografija tog trenutka?
Definitivno trenutak kada sam odlučila da napustim korporaciju i krenem putem koji je potpuno moj.
Pre je bilo ja u košulji, sa sve isplaniranim danima, sigurnim koracima i jasnom rutinom. Posle, odjednom, ja u haosu preduzetništva, ali sa osmehom koji nisam imala godinama.
Šta si u mladosti smatrala svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
Previše sam emotivna. Nekad sam mislila da je to slabost, a danas znam da me je baš ta emotivnost vodila kroz posao, kroz odnose i kroz brend. Ona mi je dala autentičnost, toplinu i sposobnost da razumem i ljude i potrebe kupaca. To što me pogađa, to me i pokreće.
Koje fotografije iz tvoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možeš li nam otkriti neku od tih tajnih slika?
Generalno najviše volim slike sa putovanja, odmah me vrate u taj momenat, osjećaj, mjesto, ljude… to mi je najlepši deo fotografija. A ima jedna slika kod koje sam najbrže okretala stranice albuma. U cirkusu, drzim majmuna u krilu i izgledam bukvalno kao da sam mu rođena sestra.
Ako bi mogla da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto?
Vratila bih se opet u onaj momenat kada sam bila proglašena sportistom Trebinja. To je bio dan kada me je po povratku sa takmičenja čekao ceo grad, ljudi na ulici, aplauzi, podrška, ponos… a ja sam bila toliko stidljiva i toliko skromna da nisam umela da uživam u tome. To je bio jedan od onih trenutaka za koje tek kasnije shvatiš koliko su veliki. I zato bih se vratila baš u taj dan, ne da nešto promenim, nego da ga proživim onako kako treba da ga proživi dete koje je dalo sve od sebe.
Koja te pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
Ako treba da izdvojim nešto što me odmah vrati u mladost, to bi bio film Kosa. To je film koji sam baš voljela, ta energija, ta sloboda, emocija… sve ono što nosi taj period života. I čim čujem pesmu ‘Let the Sunshine In’, odmah se prenesem u taj osjećaj, u te godine kada se sve doživljava snažnije i kad misliš da ti je ceo svet otvoren.
Šta misliš kada pogledaš svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenila nešto na njoj?
Da budem iskrena, ne sjećam se tačno koja je bila moja prva profesionalna fotografija, ali znam da sam, kao i većina ljudi, sigurno mislila da moram da izgledam malo ozbiljnije, malo ‘poslovnije’, da se namjestim, da to bude nešto drugačije od svakodnevnog. Danas mislim potpuno suprotno. Najbolje ispadneš kad se opustiš i budeš ti. Ne vidim uopšte svrhu profesionalnih fotografija na kojima ljudi više ni ne liče na sebe, sve je previše ispeglano i vještački. Poenta fotografije je da uhvati osobu, a ne masku.
Kada se osvrneš na svoje „stilske greške“, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovala mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
Vidim hrabrost. Jer da bi pravio stilske greške, moraš da se usudiš. Danas se ljudi plaše da eksperimentišu jer se sve odmah ocenjuje i komentariše. A ja bih mlađima rekla, probajte sve. Moda je igra, a igra je najbolji način da upoznaš sebe. Kada vidim nekoga ko je svoj, ko se ne uklapa po svaku cijenu, nego svakom outfitu da svoj pečat, to baš cijenim i podržavam.
Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas donela drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
Iskreno, to je put kojim ja stvarno ne idem. Ne volim da razmišljam o tome šta bih menjala, jer verujem da su i dobre i loše odluke bile dio mog puta. Mnoge stvari koje su me tada bolele, koštale živaca i neprospavanih noći – kasnije su se pokazale kao nešto što me je oblikovalo i donelo mi neke druge dobre stvari.