Mia Pavlović, mlada arhitektica koja stoji iza nekih od najprepoznatljivijih concept store-ova na Balkanu, dizajnira prostore da funkcionišu u svakodnevici bez gubitka identiteta.
Arhitektura koju potpisuje ogleda se kroz način na koji prostor izdržava tragove života koji se u njemu odvija.
U razgovorima govori o energiji prostora kao polaznoj tački za sve ostalo, ali i o sitnicama koje mnogo otkrivaju — o tome koji detalj u enterijeru prvi pokaže da li neko živi autentično ili samo prepisuje tuđe reference. Trpezarijski sto, biblioteka, i trenutak kada intuicija dobije prednost nad racionalnim, deo su njenog pristupa dizajnu koji ne prati trendove.
Kada uđeš u novi prostor, šta ti prvo aktivira radar — greška, potencijal ili energija mesta?
Energija – uvek. Način na koji prostor utiče na telo i psihu pre racionalne interpretacije je za mene uvek temelj daljeg arhitektonskog promišljanja.
Koji detalj u prostoru ti najbrže otkrije da li je neko iskren ili samo estetski dresiran?
Način na koji prostor funkcioniše u svakodnevici… Iskrena arhitektura zadržava smisao jer je zasnovana na autentičnosti — ona podnosi promenu, upotrebu i tragove života bez gubitka identiteta.
Gradila si neke od najatraktivnijih concept store-ova na Balkanu — šta je zajedničko svim klijentima koji zaista znaju šta žele?
Zajedničko im je jasno razumevanje identiteta brenda. Kada investitor to prepozna, concept store, ili bilo koji prodajni prostor, postaje dosledan, a prostor prirodno podržava proizvod kao centralnu vrednost tog prostora.
Gde ti se arhitektura i svakodnevni haos najlepše sudare?
U prostorima koji su pod stalnim pritiskom svakodnevice, tu se arhitektura ogoljava do svoje suštine. U takvim ambijentima se jasno vidi da li prostor zaista funkcioniše, da li podržava ritam života koji se u njemu odvija ili mu se suprotstavlja. Kada arhitektura uspe da unese red, mir i jasnoću u svakodnevni haos, tada ona prestaje da bude samo forma i postaje oslonac.
Šta je najradikalnija odluka koju si donela u projektu koja ti je promenila tok karijere?
Odluka da jasno artikulišem sopstveni arhitektonski stav i dosledno ga primenjujem u praksi.
Kada dizajniraš za sebe, koje pravilo najčešće prekršiš?
Racionalnu distancu…U ličnim projektima dopuštam intuiciji veću ulogu u procesu odlučivanja. Tada se manje oslanjam na pravila i unapred definisane okvire, a više na osećaj i atmosferu prostora. Takvi projekti su često iskreniji, ali i zahtevniji jer traže veću odgovornost prema sopstvenom ukusu i emociji. Mada, upravo u tom pomaku od racionalnog ka intuitivnom često nastaju prostori koji imaju najviše karaktera.
U kom gradu si najjače osetila da bi mogla da živiš samo po ritmu njegove arhitekture?
Bez racionalnog objašnjenja, ali sa vrlo jasnim osećajem… Milano je moj drugi grad. Ne zbog arhitekture same po sebi, već zbog vremena koje sam tamo provela, kroz svakodnevicu i rutinu, zahvaljujući poslu mojih roditelja. Grad mi je postao poznat iznutra, kroz život koji se u njemu odvija, i zato mi je njegov ritam prirodan i blizak.
Kada ti ponestane inspiracije, šta te najbrže vrati u „svoju“ liniju, a ne u tuđe reference?
Potrebno mi je da se distanciram i vratim na prvobitni koncept i jasnu namenu projekta. U tom povratku se proces sam razjasni i prirodno nastavi dalje.
Koji komad nameštaja ili objekat najbrže otkriva karakter vlasnika — i zašto baš taj?
Jedna od prvih stvari koje mi privuku pažnju u enterijeru su biblioteka i trpezarijski sto. U arhitektonskoj misli oni se često posmatraju kao elementi koji nose identitet prostora – ne kroz formu, već kroz način na koji se koriste. Dok jedan govori o unutrašnjem ritmu, potrebi za tišinom i kontinuitetom, drugi objekat pripada zajedničkom prostoru i otkriva odnos prema susretima, razgovoru i vremenu provedenom sa drugima. Možda to ima veze i sa mojim radom u ugostiteljstvu, Espresso Baru, gde je centralni element upravo veliki community sto, ali i sa mojim ličnim prostorom…jer upravo kroz te tačke prostor pokazuje da li se i na koji način u njemu zaista živi.
Da možeš da izbrišeš jedan dominantan trend u enterijerima, šta bi nestalo do sutra?
Sve što nije autentično za mene nema vrednost. Ne volim ‘copy–paste’ prostore koji se oslanjaju na trend umesto na kontekst. Kada enterijer nije u skladu sa okruženjem u kojem se nalazi i sa korisnikom kome je namenjen, vrlo brzo gubi smisao. Arhitektura ne bi trebalo da imitira, već da odgovori — prostoru, korisniku i životu koji se u njoj odvija.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Individualizam za mene znači vernost sopstvenom stavu i projektu, čak i kada je to zahtevnije. Biram individualizam jer verujem da samo doslednost sopstvenom stavu daje i prostoru i čoveku pravi identitet.