U životu se može desiti da ono što ste godinama gradili, neplanirano prestane da bude lični projekat i postane univerzalni jezik.
Katarina Petrović je došla do tog trenutka bez plana B, bez egzibicionizma, sa 36.000 ljudi koji prate svaki njen estetski potez. Negde između Beograda i Osla, između novinarstva i kreacije, prestala je da radi kao komercijalni novinar i počela da gradi vizuelni jezik koji drugi prepoznaju pre nego što saznaju odakle dolazi.
Od Beograda do Osla, od blogovanja do autorstva
Katarina je krenula kao blogger pre skoro deset godina, zatim radila kao komercijalni novinar u Aller Media, a negde usput prestala je da se bavi poslom i počela da kreira sopstveni stil. To je bila prelomna tačka. U martu 2023. osniva Studio The Modest – interdisciplinarni studio između mode i enterijera. Mesto gde se ne pravi razlika između odevnog komada i nameštaja jer su oba deo iste filozofije: „balans između preciznog i primitivnog.“
Srpska krv, skandinavska geometrija
Katarina u jednom intervjuu priznaje da Oslo čini ljude praktičnijim, maskulinijim – tipični Scandi pristup. Ali onda dodaje: „Nakon svega, ja sam Srpkinja. U našim genima je da se oblačimo elegantnije nego što vreme dozvoljava. Kada primetite dozu nepraktične elegancije između minimalizma i muškog kroja – sada znate zašto.“To je kulturni kod preveden u formu. Katarina ne nosi balkanski folk kao kostim – koristi ga kao potekst. Crno-bela paleta. Beton. Drvo. Minimalistička struktura sa toplinom koju Skandinavija retko pravi sama. Njen vizuelni jezik je spoj sirovosti i sofisticiranosti.
Kada postanete referenca umesto trenda
Tom Wood Project ju je pozvao da stilizuje njihovu Vault kolekciju nakita. Vogue Scandinavia je uradio feature sa njenim garderoberom. Getty Images arhivira njene outfite sa Copenhagen i Oslo Fashion Week-a. Studio The Modest je postao mesto gde se kupuje pristup određenoj estetici.
Katarina više ne mora da objašnjava odakle je. Dok svet mode i dalje pokušava da dešifruje „balkanski senzibilitet,“ ona je već tri koraka dalje. Možda zato što najbolji jezik nije onaj koji se glasno govori, već onaj koji ostali počnu da koriste ne pitajući odakle dolazi.