Okupirani Beograd, 1941. godina. Grad pod nacističkom čizmom, strah kao svakodnevnica, a u jednoj sobi grupi glumaca pada ideja da osnuju trupu i nastave da igraju. Da donose smeh ljudima dok svet gori.
Da li je to hrabrost, ludost ili saučesništvo sa sistemom koji ih okružuje? Centrala za humor, predstava Narodnog pozorišta u Beogradu, ne daje odgovor na to pitanje. Ona ga otvara pred publikom i pušta je da sama sedne u nelagodu. Komad Đorđa Kosića, u režiji Olje Đorđević, zasnovan je na stvarnim događajima i stvarnim ličnostima — glumcima koji su tokom Drugog svetskog rata nastavili da rade na pozornici, dok su se oko njih odvijale scene koje se nisu smele naglas komentarisati.
Glumci koji nose priču
U centru priče su Aleksandar Cvetković i Jovan Tanić, popularni glumci i komičari koji su tokom okupacije oformili humorističku trupu. Radovan Vujović tumači Cvetkovića, Miloš Đorđević Tanića, Vanja Milačić Žanku Stokić, a Suzana Lukić Ljubinku Bobić. Ove interpretacije ne glorifikuju i ne osuđuju — one prikazuju ljude u procepu između potrebe da nastave da žive i pitanja šta to znači kada nastavak života podrazumeva određene kompromise. Žanka Stokić, jedna od najvećih komičarki svog vremena, ovde nije samo komedijografski biser srpske kulture — ona je žena koja mora da donese odluku. Predstava tu odluku ne olakšava, niti joj daje moralni blagoslov. Samo je prikazuje u punoj kompleksnosti.
Gde se komedija i tragedija ne mogu razdvojiti?
Ono što Đorđev pristup čini zahtevnim i vrednim pažnje jeste što ne bira stranu. Smeh koji se javlja na sceni nije niti oslobađajući niti ozloglašen — on je ambivalentan onako kako su ambivalentna sva umetniška dela nastala u mraku. Predstava dotiče pitanje saradnje i otpora ne kao istorijsku apstrakciju, već kao svakodnevnu dilemu: da li igranje komedije pred publikom koja se smeje jer ne sme da plače znači da joj pomažete ili da normalizujete situaciju u kojoj se nalazi?
Centrala za humor nas podseća da granice između ljubavi prema pozornici i izdaje sveta koji traži drugačiji izbor nisu crno-bele. Ovaj komad ne pravi nijansu lakšom — on je postavlja pred nas kao pitanje koje odzvanja dugo nakon pada zavesa: šta znači biti čovek, glumac, kreativac, u trenutku kada se svet ruši oko vas? I dok publika sedi u mraku i gleda njihove dileme, shvata da se tragedija i komedija ne mogu lako razdvojiti. Predstava nas ne navodi da osudimo, već da razumemo: da vidimo u tim ljudima svoje refleksije, svoje strahove i svoje pokušaje da pronađemo svetlo tamo gde ga je najteže videti.