„Gainsbourg: A Heroic Life“ je biografski film koji odbija da bude biografija.
Umesto hronologije, Sfar gradi vizuelni haos koji deluje kao san posle previše slušanja „Histoire de Melody Nelson“ u tri ujutru. Film prati Gainsbourg-a od detinjstva u okupiranom Parizu do statusa kulturne ikone. Ali ovde je poenta kako se priča priča.
Comic-book realizam
Sfar, strip autor, u film donosi estetiku grafičkog romana. Comic-book realizam gde Gainsbourg razgovara sa sopstvenom karikatruom – gigantska lutka sa ogromnom glavom koja ga prati kao fizička manifestacija nesigurnosti. Vizuelna poetika ne pokušava da bude realistična, već istinita. Boje su zasićene, setovi teatralni, svaki kadar izgleda kao plakat. Ovaj film želi da vas hipnotiše.
Muzika kao narativ
Gainsbourgova muzika je struktura cele priče. Film gradi scene oko pesama. „Poupée de cire, poupée de son“, „Je t’aime… moi non plus“, „La Javanaise“ su emotivni kod kome ne možete da se oduprete. Sfar razume da Gainsbourg nije govorio ono što misli, pevao je ono što ne može da kaže. Nema voice-overa koji objašnjava, nema sentimentalnih montaža. Postoji samo muzika kao jedina istina.
Eric Elmosnino – imitacija koja postaje inkarnacija
Elmosnino kao da kanališe Gainsbourg-a. Glas, pokret, nervoza, arogancija, ranjivost ispod cinizma – sve je tu. Kada ga gledate kako puši cigaretu dok piše pesmu, osećate da gledate mit koji diše. Lucy Gordon kao Jane Birkin, Laetitia Casta kao Brigitte Bardot – duhovi u Gainsbourgvom svetu, žene koje prolaze, ostavljaju trag, nestaju.
Film se završava sa slikom – Gainsbourg gleda svoju karikaturu, koja konačno prestaje da ga proganja. Mit koji je prihvatio da jeste mit. Sfar nije napravio film o tome kako je Gainsbourg postao legenda. On je napravio film o tome kakav je osećaj biti legenda dok si još živ. „Gainsbourg: A Heroic Life“ je portret emocije, vizuelna pesma o čoveku koji je govorio kroz muziku jer reči nisu bile dovoljne.