Zamislite da kada prođete ulazna vrata zakoračite u univerzum unutrašnjeg mira, topline i harmonije koja vas obavija i resetuje um.
Like a Therapy villa, nastavak već poznatog brenda mirisa za prostor Like a Therapy, kreativne direktorke Marine Ognjenović, iskustvo je koje će promeniti ritam, ton i dah kojim doživljavate svakodnevicu. U tišini koja vas poziva da joj se prepustite, u bojama koje ispunjavaju prostor, skrivena je namera da vas podseti na ono što se često prepušta zaboravu. Da vaše prisustvo u trenutku jeste dragoceno i najveća vrednost. Da podseti da nije suština da se večito trkate sa vremenom. I upravo tu, u zaustavljenom dahu između misli i tišine, shvatićete da mir nikada nije bio daleko, već da je oduvek čekao u vama. Like a Therapy vila vas vraća sebi, a sa Marinom Ognjenović razgovaramo detaljnije na temu ovog magičnog mesta.
Kako parfem (miris) utiče na prostor u vili — da li imaš mirisni potpis za Like a Therapy Villa?
Miris je tiha poruka prostora. U vili on ne postoji da bi dominirao, već da bi disao zajedno sa ambijentom — kao “druga koža” enterijera. Svaka soba ima pažljivo biran Like a Therapy miris koji prati njenu energiju. Nije jedan „signature scent“ već harmonija nota koje menjaju prostor u zavisnosti od svetla, godišnjeg doba i trenutka dana. Ne želim da miris kaže „dobrodošli“, već da gost sam pomisli: ovde se želim zadržati.
“Quiet luxury” — kako to izgleda u detalju?
Za mene, quiet luxury je pre svega osećaj — onaj mir koji te obuzme kada uđeš u prostor i sve stane. To nije stil, već energija. A ta energija nastaje iz svega što nas u tom trenutku okružuje: iz pogleda na reku u daljini, iz načina na koji svetlost pada, iz mirisa u prostoru i iz tekstura koje pozivaju da ih dotakneš. Biram materijale koji ne pokušavaju da impresioniraju, već da umire. To su kamen, pamuk, drvo — prirodni, topli i iskreni. Tonovi nisu trendovski, već onakvi kakve nalazimo napolju: boja peska, boja prirode, zelenilo koje ponekad postane maslinasto, nebo koje ponekad bude sivoplavo. Sve je odabrano da živi s vremenom, da postaje lepše korišćenjem, a ne da ostane netaknuto. I ono najvažnije — prostor mora imati mekoću. Ne mekoću u jastucima, već onu tihu dozvolu da udahneš dublje čim zakoračiš.
Kad je u pitanju enterijer, šta biraš da ne dodaš — šta smatraš nepotrebnim luksuzom?
Sve što je tu „da se pokaže“, a ne da se doživi. Sjajne površine koje reflektuju više nego što upijaju. Nameštaj koji izgleda skupo, ali ne poziva da se u njemu opustiš. Kod mene nema komada koji ne možeš da koristiš — ni dekoracije koja ne donosi osećaj. Nepotrebni luksuz je onaj koji stvara distancu.
Koji je tvoj omiljeni set-up za jutro u vili — mesto, svetlo, miris — gde voliš da započneš dan?
To zaista zavisi od godišnjeg doba. Leta volim da započnem napolju — na terasi, u potpunoj tišini. Tada jedini zvuci dolaze iz prirode, a pogled se gubi negde prema Beški, u tom nežnom svetlu koje još nije postalo dan. U ruci je kafa, u glavi još nema reči — samo prostor da budem prisutna. Zimi je drugačije. Tada dan počinje iznutra, iz ugla dnevne sobe koji gleda na široko dvorište i reku. Baš tu dolazi prvo sunce, ono što polako uđe u prostor i sve pretvori u trenutak koji pripada samo meni.
Bez žurbe. Bez buke. Samo svetlost, tišina i jedan duboki uzdah mira.
Kako balansiraš osećaj intime i luksuza za goste — da se osećaju posebno, a da prostor ne bude hladan?
Za mene luksuz nikada nije stvar veličine ili prestiža — već osećaj. U Like a Therapy vili, svaki detalj je biran upravo da probudi taj osećaj – da ste dobrodošli, zaštićeni, i potpuno svoji. Parket od prirodnog drveta u ševron postavci unosi toplinu ne samo kroz pogled, već i dodir, dok je kuhinja urađena u prirodnim, zemljanim tonovima i oplemenjena travertinom — kamenom koji je sirov, ali sofisticiran. Velike staklene površine otvaraju prostor ka spolja i ka svetlu, brišu granicu između unutrašnjeg i spoljnog sveta. Tako se luksuz tiho prepliće sa intimom — ne kroz impozantnost, već kroz senzaciju. Kroz mekoću tekstura, toplinu materijala, i svetlo koje se ne nameće, već dozvoljava da udahnete dublje.
Da imaš samo jedan ugao u vili koji je “srce” projekta — koji je i zašto?
Za mene je to terasa uz bazen u ranim večernjim satima. Kada svetlost počne da se lomi preko reke, kada se dan smiri, a priroda zastane u tišini — tamo se sve spaja. Mir, voda, nebo, zelenilo. Telo se opust, oči se umire, i nastupi onaj retki trenutak kada osetiš da ništa ne moraš. To je trenutak kada Like a Therapy vila zaista postaje ono što jeste — prostor povratka sebi. Rasveta oko kuće i bazena tada ne igra samo estetsku ulogu — ona pojačava taj osećaj tišine i životne lakoće. Sve je nežno, fluidno, i u skladu s večeri koja ne traži ništa osim prisustva.
Šta je najizazovniji koncept koji želiš da inkorporiraš u budućnosti (ali još nisi)?
Već neko vreme razmišljam o uvođenju “iskrenih večera” — ne kao formalnih događaja, već kao susreta u kojima ljudi sede za istim stolom, možda i prvi put, ali odlaze sa osećajem da su se zaista sreli. Zamišljam večere bez žurbe, uz tihu muziku, toplu svetlost, i razgovore koji nisu usmereni na predstavljanje, već na prisustvo. U vremenu kada je sve glasno i brzo, želim da vila postane mesto gde se okupljamo ne da bismo impresionirali, već da bismo delili ono što nas dotiče. To je izazov — jer zahteva više od organizacije. Zahteva ljude koji su spremni da se pojave bez maski. Ali verujem da ćemo uskoro i to otvoriti — kao još jedan tihi ritual Like a Therapy sveta.
Gosti često donesu svoju energiju — kako prostor “sluša” goste i prilagođava se njima?
Ljudi uvek dolaze sa sobom — sa svojim ritmom, željama, energijom. I to je ono najlepše. Jer ova kuća ih ne oblikuje — ali ih suptilno usmerava. Na neki tih i neobjašnjiv način, prostor i gosti počnu da “govore” jedni drugima. Kao da se dogovore u tišini — šta je potrebno baš sada. Ako je to tišina, vila ponudi svoj najmirniji ugao. Ako je to slavlje, ona otvori svoje najlepše svetlo. Nema šablona. Ali se uvek dogodi isto: Prostor i ljudi pronađu najiskreniji način da iznesu ono najbolje — jedno iz drugog.
Koja je tvoja tiha pobeda — element dizajna za koji drugi ne primete, ali ti znaš da je ključan?
Možda zvuči jednostavno, ali moja tiha pobeda su ulazna vrata na imanje. U početku su bila zamišljena u standardnim dimenzijama — funkcionalna, neupadljiva. Ali nešto u meni se tome opiralo. Znala sam da ova kuća nije „standardna“. I da ni ulazak u nju ne sme to da bude. Zato su vrata promenjena. Postala su veća, šira, prozračnija. Postala su — prelaz. Ulaz u prostor, ali i izlazak iz svakodnevice. Vrata kroz koja, čim prođeš, znaš da si u nečem drugačijem. Ne moraš to ni da kažeš. Samo osetiš.
Kako izgleda savršen odmor — nije aktivnost, već stanje — kad si ti u vili, čega se držiš?
Za mene, savršen odmor počinje kada zaboravim na sat. Kada vreme ne meri obaveza, već svetlost. U vili ne pratim brojke, već sunce. Jutro me zatekne kad ptice počnu da se bude, a veče se najavi tihim zlatnim svetlom na terasi.Telo samo prepozna ritam — uspori kada priroda uspori, otvori se kad svet postane tiši. Potrebe se promene — ne zato što moraš nešto da uradiš, već zato što osetiš. To je taj trenutak balansa. Između onoga što zaista jesmo i onoga što priroda zna da u nama probudi.
Ako bi mogla da odaš jednu “tajnu” o atmosferi, koju ljudi ne vide na prvu — šta bi to bilo?
Verujem da je cela vila obavijena jednom tihom, gotovo neobjašnjivom energijom. Ne znam da li je to zbog mesta, zbog pogleda, zbog mirisa, zbog načina na koji su prostor i priroda jedno drugo prihvatili — ali svi koji dođu, odu sa istim osećajem: kao da su se na kratko izmestili iz stvarnosti. Kao da su kročili u prostor u kom ništa ne mora, a sve sme. Gde je dozvoljeno da usporiš, udahneš dublje, i samo — budeš. Ta atmosfera se ne vidi na prvu. Ali je svi osete. I nosi se dugo posle odlaska.