Dadaizam nije nastao kao umetnički pokret, nastao je kao revolt protiv sveta koji je slao ljude u rovove dok je kod kuće govorio o civilizaciji.
Cirih, 1916, Cabaret Voltaire: umetnici koji su pobegli od rata odlučili su da jedini racionalan odgovor na iracionalan svet jeste apsurd. Nisu tražili smisao. Uništavali su ga namerno.
Duchamp, Tzara, Ball – trojka koja je bacila bombu na umetnost
Marcel Duchamp je uzeo pisoar, potpisao ga pseudonimom „R. Mutt“, nazvao ga Fountain i poslao na izložbu 1917. Komisija ga je odbila. Duchamp je tražio da shvate da je sam čin izbora umetnost, ne predmet kao takav. Ako vi kažete da je nešto umetnost, onda to postaje umetnost.
Tristan Tzara je napisao tekst u kom je objasnio da su programske izjave glupost, pa nastavio da ih piše. Njegov metod za pisanje pesme: isecite novinski članak, bacite reči u šešir, izvucite ih nasumično. Poezija koja nema smisla, ali ima više integriteta nego sve što se prodavalo kao „visoka kultura“.
Hugo Ball je na sceni Cabaret Voltaire izašao u kartonskom kostimu i recitovao „Karawane“ – pesmu koja ne postoji ni u jednom jeziku. Zvuci umesto reči. Publika nije znala da li da aplaudira ili pozove policiju, ali Ball nije mario. Poenta je bila da ih zbuni dovoljno da shvate koliko su navikli da sve ima objašnjenje.
Dok su dadaisti pravili haos, svet ih je smatrao šarlatanima. Cabaret Voltaire je zatvarala policija jer su performansi bili „previše bučni“. Ali provokacija je bila cilj. Dada je hteo da razbije iluziju da nešto mora biti razumljivo da bi bilo važno.
Dada danas: meme kultura i umetnici koji razumeju apsurd
Internet je postao dada muzej bez kustosa. Meme-ovi funkcionišu po istoj logici – uzmeš sliku, dodaš besmisleni tekst, i odjednom ima više smisla od vesti. Absurdnost je postala odgovor na preopterećenje informacijama. Duchamp bi bio ponosan.
Savremeni umetnici poput Maurizio Cattelana (koji je napravio bananu zalepljenu selotejpom i prodao je za $120,000) ili Banksy-ja (koji je samouništio svoje delo na aukciji čim je prodato) nastavljaju dada tradiciju. Ne prave umetnost, prave komentare na sistem koji umetnost pretvara u robu.
Dada je besmrtan jer ne umire pokret čija je glavna ideja bila da uništi sebe. Ironija je savršena: pokret koji se smejao sistemu postao je deo sistema. Ali svaki put kada svet postane previše siguran u sebe – on se vraća. Dada umre čim postane razumljiv. Srećom, svet je svaki dan dovoljno apsurdan, da ga ponovo oživi.