Barbara Stauffacher Solomon bila je dizajner koji menja kako prostori dišu, kako telo prolazi kroz njih, šta oči očekuju kada se vrata otvore.
U vreme kada su žene u dizajnu bile toliko retke da ih istorija gotovo ne beleži, ona je u Ameriku donela švajcarski modernizam i Helvetiku — i izmislila supergrafiku: monumentalne, smele i jarke zidne slike koje su sintetizovale umetnost sa arhitekturom. Sve je to uradila u vreme kada Helvetika još nije postojala u američkim štamparijama, pa je morala da naručuje slova direktno iz Švajcarske, poštom.
Bazel kao ključ
Posle gubitka prvog muža 1955. godine, Barbara se preselila u Bazel, gde je postala prva Amerikanka na Kunstgewerbeschule, studirajući kod čuvenog dizajnera Armina Hofmana. Hofman je bio arhitekta švajcarskog internacionalnog stila — preciznog, funkcionalnog, zasnovanog na mreži i hijerarhiji tipografije. Kada se 1962. vratila u San Francisko i otvorila studio, donela je sa sobom sav taj tipografski jezik — uključujući Helvetiku — koji je u tadašnjoj Americi bio potpuno stran. Lokalni štampari koristili su Times Roman, Baskerville, Garamond. Hipici su slikali krivudave linije. Helvetika nije postojala kao opcija. Solomon je otvorila studio koji je radio drugačije.
Sea Ranch: kada grafika postaje arhitektura
Sea Ranch je bio njen prvi veliki posao — eksperimentalna zajednica na obali Sonome, gde je osmislila logo i svu štampanu materiju koristeći Helvetiku, a zatim čistim bojama naslikala jednostavne geometrijske forme na istrošenom drvetu zgrada — džinovske talase, vertikalne i kose pruge, krugove, strelice i crvena srca — uz signalizaciju velikim slovima. Kada je Life magazine 1966. objavio priču o Sea Ranchu, njene supergrafike su bile ono što je zauzelo naslovnicu. Supergrafika je bila arhitektura drugog reda — vizuelni sistem koji je menjao kako telo doživljava prostor, kako oči čitaju veličinu prostorije, kako se kretanje organizuje kroz zgradu.
Zašto je i danas referenca
Solomon je predavala i na Harvardu i na Jejlu — na Jejlu je vodila studio projekat koji je Ada Louise Huxtable opisala kao „protest protiv establišmenta”. Njen rad uticao je na generacije dizajnera koji su razumeli da tipografija nije samo na papiru, da mreža nije samo u programu i da svaki prostor kroz koji prolazite nosi vizuelnu odluku nečijeg uma.
Rad Barbare Stauffacher Solomon podseća da dizajn koji živi u prostoru, koji se menja kako se vi krećete kroz njega, koji koristi zid kao stranicu — nije zastareo. On je samo redak. I zato ostaje referenca.