Kada Sofija Petrović kaže da je scena njeno čistilište, ona govori o iskustvu koje prepoznaje svako ko je ikada stajao pred publikom i znao da tu nema mesta za pola duše.
Ona je jedna od onih pevačica kod kojih ne možete odlučiti da li više volite glas ili lik koji tumači. Granica između ta dva jednostavno ne postoji. Beograđanka koja je karijeru gradila između Filadelfije, Pariza, Frankfurta i Zagreba, Sofija je mecosopran tamnog i bogatog timbra. Razgovarali smo o tome šta znači biti na sceni kada sve što ste vežbali godinama odjednom mora da nestane, čemu Pariz može da vas nauči, i zašto, na kraju, jedino pravilo koje vredi slediti glasi: uvek ostani svoj.
Fizički angažovana interpretacija i snažan dramski izraz su deo vašeg scenskog potpisa. Gde prestaje pevanje a počinje gluma?
U operi gde moramo interpretirati određene likove, u pozorištu, pevanje je neodvojivo od glume. Dramski izraz daje smisao svakoj pevanoj frazi. Za mene gluma kreće od momenta kada stanem na scenu, možda čak i pre u garderobi, više ne razmišljam o pevanju, možda u nekom baš baš teškom pevačkom momentu moram fokus staviti na glas i tehniku. Ali opet — ne želim da glumim — želim da postanem ta ličnost koju interpretiram. Postoji mnogo pevača koji su tehnički izvrsni, imaju prelepe glasove, međutim jednostavno ne drže pažnju gledaocu. Svaka naša misao potkrepljena namerom i emocijom kroz muziku i glas putuje do gledaoca, slušaoca. Ovo nije profesija u kojoj se možete investirati na pola duše ako želite uspešan nastup. Ja nekad možda previše izgorim, ali i to se trenira sa iskustvom, kako da ponekad prikočiš — ako je to uopšte i moguće u umetnosti. Mogu reći da je scena moje čistilište.
Da li operska publika u različitim zemljama — Frankfurt, Pariz, Stockholm, Sicilija, Beograd — reaguje drugačije? Postoji li publika pred kojom se osećate najslobodnijom?
Kažemo da su možda ljudi na jugu topliji, međutim iznenadila sam se kako ljudi u skandinavskim zemljama pozitivno reaguju na dobar nastup sa uzvicima i aplauzima. Švedska me je fascinirala. Mislim da jednostavno nema pravila, u svakoj zemlji ima divne publike. Najteže je možda pevati u zemlji gde je opera napisana na njihovom maternjem jeziku — u Nemačkoj nemački repertoar, u Italiji italijanski, u Francuskoj francuski… onda vam možda podsvesno i više sude ako ste stranac. Ponekad je lakše nastupati na poznatoj sceni gde poznajete akustiku i sve zaposlene pa ste opušteniji, ali nekada prija i promena pa vas adrenalin i uzbuđenje nose još dodatno kada negde debitujete.
Carmen je jedna od najigranijih, najanalziranijih uloga u operskoj literaturi. Šta vi donosite toj ulozi što je vaše i samo vaše?
Možda ne mogu sama za sebe reći šta ja to tačno donosim, to je više na publici da definiše. Ono što možda smatram da ja lično dajem u toj ulozi je prirodnost i spontanost. Barem to želim da dam. Ako analiziramo, Karmen je za mene više glumica nego pevačica. Ona mora biti skroz u momentu, strastvena, divlja, ali negde ona je i pod kontrolom, i ne sme izgledati da je glumite zapravo. Ovu ulogu imam utisak da više pričam nego što pevam. Mislim da mi i fizički veoma pristaje i vokalno. Karmen dosta zavisi i od režije, međutim režijski je možemo postaviti u bilo koju epohu, pa čak i vrlo uspešno i današnjem vremenu, van Sevilje gde se originalno dešava, jer je lik univerzalan, strastven i buntovnički. Ne volim one priče da je Karmen feministička opera… iako se tako često tumači i može da se tumači na osnovu svega u njoj, i na osnovu raznih starih spisa i tekstova. Ja volim da posmatram Karmen kao jedan ideal slobode, bunta, nepredvidivog, divljeg, fatalističkog, ljubomore, seksa, energije i onog sirovog što se nalazi duboko u svakom od nas, pa čak i osetljivosti i iskrenosti možda kada niko to ne vidi.
Amneris u Aidi, Azucena u Trubaduru, Principessa u Adriani Lecouvreur, sve su to žene sa izuzetno kompleksnom psihologijom. Kako pristupate izgradnji lika koji mora da bude i muzički i dramski ubedljiv?
Izgradnja lika donekle zavisi i od toga šta tačno reditelj želi, u kojoj se epohi nalazi režija koju spremamo, kakvi su kostimi, scenografija, kakva se psihologija traži… Sve su to neki detalji koji utiču na moj pokret, izraz, moju zamisao karaktera… Čak i ako sam već neku ulogu interpretirala, kada dobijem šansu da je izvedem u nekoj novoj produkciji i novom ruhu ja pristupam svemu kao da sam đak prvak — sve ispočetka, gradim lik iznova i pokušavam da budem kreativna. Rad sa rediteljem je moj omiljeni deo procesa, volim one koji su otvoreni za moje ideje, pa od zajedničkih napravimo nešto spektakularno. Naravno, da bismo se prepustili izgradnji lika moramo perfektno znati svoju muziku i ceo tekst i priču sa razumevanjem.
Postoji li uloga iz repertoara za kojom žudite, a za koju osećate da još nije vreme — i zašto baš ona?
Za sada uživam u većini uloga koje interpretiram. Volim zanimljive heroine za koje je neophodna zahtevna i izražajna gluma. Rado bih se odvažila i da interpretiram nešto modernije, nešto novo, nešto ludo, nesvakidašnje. Sada spremam Azucenu iz opere Il Trovatore koja mi je novi izazov… Od klasičnijih likova iz opera u budućnosti možda bi to bila Dalila iz Samsona i Dalile, Kundry iz Wagnerovog Parsifala ili Lady Macbeth Verdija, ali bih svakako volela da je to neka zanimljiva specifična produkcija sa zanimljivim kostimima i scenografijom…
Predstojeći debiji u La Monnaie i Gran Teatreu del Liceu su dva od najvažnijih evropskih operskih prostora. Kako se pripremate za nešto što je tako veliko?
Jako se radujem svojim budućim nastupima u tim teatrima. To je velika stepenica u mojoj karijeri. Ali bilo da je veliki ili mali teatar — moja priprema je ista. Uvek se umetnički investiram maksimalno. To je kao neka dužnost koju osećam sama prema sebi i prema kompozitoru. Svakako da nastup u nekom novom i poznatom teatru donosi leptiriće u stomaku i uzbuđenje možda više nego tamo gde češće nastupate. Uvek uživam u tom osećaju nepoznatog i novog.
Šta je nešto što niko nije rekao vama, a koju bi trebalo reći mladim pevačima u Srbiji koji razmišljaju o međunarodnoj karijeri?
Jako je važno ne izgubiti nadu kad nema neke inspiracije, kreativne sredine ili posla kakav želite ili mislite da vam pripada. Ali uvek treba stremiti ka boljem i ne gubiti nadu. Provodite vreme više sa pozitivnim ljudima i umetnicima, uvek ćete naći neke u svom okruženju gde god bili. Gledajte pozitivno na one koji su postigli trenutno više od vas i gledajte da od njih nešto naučite, pitajte za savet, učite, razgovarajte što više. Pokupite od svojih profesora što više znanja. Pokušajte u svakoj sredini izvući najbolje za sebe i trudite se da radite na svom instrumentu i ostalim veštinama neophodnim za ovaj posao bez obzira na kom ste stadijumu. Vodite računa o zdravlju. Ne upoređujte se sa drugima. Ne ismejavajte druge koji možda nisu toliko dobri i gledajte svoja posla. Potrudite se da budete dobar kolega i pravedan čovek. Razne zavrzlame u ovom biznisu kojima se neminovno moramo baviti često učine da zaboravimo zbog čega smo izabrali ovaj poziv — uvek sebe podsećajte na ljubav prema muzici i sceni.
Prešli ste iz sopranskog u mecosopranski fah, ta odluka nije mala ni laka. Šta vas je navelo na taj korak i da li ste u tom trenutku znali da je to prava stvar?
To je bila odluka koja se dugo krčkala u meni. Moram reći da nije bilo lako. Nažalost danas svi žele nešto da stave u neku fasciklu — ti si ovakav ili onakav tip glasa, ti trebaš ovo ili ono. Ja mislim da jedan umetnik može svašta i ne volim stavljanje u fioku, niti bilo kakve klasifikacije. Svako ima neko svoje mišljenje šta vi trebate i kako, ali uvek slušati prvo svoj instinkt pa makar put bio duži i teži. Moj glas se jednostavno otvara u mezzosopranskom repertoaru na pravi način i razvija do sada bolje nego ikad. Imam bogatu srednju lagu, veliki opseg glasa i masu u projekciji koja je potrebna za te uloge koje interpretiram. Gde će se glas dalje razvijati, to ne mogu ni ja da znam.
Proveli ste tri godine u Operskom studiju Opéra national de Paris, šta ta institucija zapravo uči mlade pevače, izvan samog pevanja?
Operski studio Pariske opere je bio jedno veliko pre svega životno iskustvo za mene. Kako se uklopiti u drugačiju sredinu i mentalitet, prvo u Americi od 23. godine, pa zatim tu u Parizu od 25, bio je veliki izazov. Kako možda ne kazati šta misliš direktno, biti veći demokrata i bolji kolega, kako možda obuzdati balkanski temperament, to su bili moji najveći izazovi. Ali opet kako ne izdati sebe, svoju dušu i svoju originalnost. Tada sam mislila da bi se trebalo uklopiti i ublendati što više, međutim sada iz ove perspektive posle dosta godina shvatam da umetnik mora ostati svoj do kraja da bi nesputano i iskreno mogao i publici da pruži iz srca i duše, bez zidova i barijera. Socijalna i emotivna inteligencija igraju veliku ulogu u ovoj profesiji… to je nešto što se trenira sa godinama i obogaćuje sa iskustvom. Pariz je za mene u tom smislu bio velika škola. I naučila sam francuski što mi izuzetno pomaže danas u interpretaciji uloga.
Postoji li trenutak pre izlaska na scenu koji je samo vaš? Nešto što niko drugi ne vidi, a što vam omogućava da se pripremite za nastup?
Moram priznati da nemam nikakve specijalne rituale pred nastup. Mi kao i sportisti treniramo godinama pa smo uvek manje-više u formi… jedan dan vas telo više sluša, drugi dan možda malo manje. Glas je živ organizam. Takođe naši periodi proba za predstave su uglavnom oko mesec dana pa i više… Šta ste uradili u tom periodu priprema — uradili ste. Pred nastup generalno gledam da sam dobro naspavana, da ne pričam mnogo, da jedem par sati pred pevanje nešto ne mnogo teško, malo gimnastike tela i glasa i ja sam spremna. Mi imamo frizere i šminkere za svaku predstavu, međutim ja uživam da se sama šminkam tako da eto možda je to neki mali deo mog rituala. Takođe, prija mi da pred nastup imam jedno pola sata samoće da budem sama sa svojim mislima. Ostalo posle — prepuštam univerzumu.
Šta za Vas znači individualizam nad konformizmom?
Individualizam za mene znači, biti svoj, pratiti svoje instinkte i svoj put. Ne uklapati se u bilo koju sredinu po svaku cenu jer želiš negde da pripadaš. Ne moraš da se ušuškaš sada i da ne pripadaš nigde, ali naći ćeš vremenom svoje pleme što više budeš sebi istinit. Prepoznaće neko tvoj umetnički izraz i možda će baš tada biti tvoj trenutak. Možda to nije danas, možda nije sutra, možda je tek za koju godinu, ali uvek ostani svoj. Svačiji put je novi, drugačiji, jedinstven. Nekada pomislim da je toliko toga moglo i brže da se desi u mojoj karijeri ali onda sebi kažem — da, ali tada ne bi imala sva ona životna iskustva koja su me obogatila. Moj moto danas je živeti duhovno, emotivno i intelektualno bogat život punim plućima i van scene i pozorišta. I volite što više.