Peter Saville je započeo karijeru u trenutku kada se dizajn u muzici svodio na fotografije bendova i logotipe.
Factory Records, brend za koji je radio tokom osamdesetih, dao mu je potpunu kreativnu slobodu. Nije bilo klijenta koji mu govori šta da radi. Nije bilo prodajnog tima koji insistira da omot mora da izgleda kao svi drugi omoti. Saville je dizajnirao kako je mislio da treba – minimalistički, konceptualno, često potpuno odvojeno od muzike koja je bila u pitanju. I upravo ta odvojenost stvorila je vizuelni jezik koji je postao prepoznatljiviji od muzike.
Factory Records era
Kada je Saville dizajnirao omot za „Unknown Pleasures“ Joy Division-a 1979. godine, stavio je graf pulsiranja pulsara. Crno-beli, bez teksta, bez fotografija benda. Niko nije znao šta to znači, ali svi su znali kako izgleda. I to je bilo dovoljno. Factory Records je tretirao svaki proizvod kao deo vizuelnog sistema – svaki album, poster, čak i kancelarijski materijal imao je kataloški broj. Omoti koje je dizajnirao bili su često skuplji za proizvodnju nego što je album zarađivao. „Blue Monday“ New Order-a imao je omot koji je koštao više za štampanje nego što je brend zarađivao od prodaje. Factory Records je bankrotirao delom i zbog dizajna. Ali upravo dizajn je ono što ga je učinilo besmrtnim.
Od muzike do mode
Kada Raf Simons 2000. godine poziva Savillea da radi na vizuelnom identitetu njegovih kolekcija, njihova saradnja postaje primer kako dizajn može da funkcioniše kao jezička struktura koja se primenjuje u različitim medijima. Simons je koristio Saville-ov pristup tipografiji, minimalizmu i konceptualnoj jasnoći u svojoj modi. Kolekcije inspirisane omladinom, subkulturama, muzikom – sve komunicirano kroz vizuelni jezik koji izgleda kao nastavak Factory Records-a. Kada Simons prelazi u Dior, Saville ide sa njim. Kada preuzima Calvin Klein, Saville radi kampanje sa čistom tipografijom, bez suvišnog vizuelnog šuma. Kada Burberry želi redizajn logotipa, zove Savillea. On dizajnira za brendove koji žive bez obzira na medijum.
Sistem koji ne zastareva
Ono što Savillea razlikuje od većine dizajnera jeste to što on ne dizajnira za trenutak. Njegov pristup je matematički precizan: tipografija mora da bude čitka, boja mora da komunicira, kompozicija mora da ima strukturu. Kada je redizajnirao logo za Burberry, nije pravio nešto radikalno novo – napravio je nešto što može da opstane dvadeset godina. Saville ne radi brzo. Poznat je po tome što odlaže projekte, što propušta rokove, što menja koncepte u poslednjem trenutku. To ponekad frustrira klijente, ali rezultat uvek opravdava čekanje. Jer kada Saville potpiše projekat, taj projekat dobija težinu.
Peter Saville nikada nije dizajnirao da bi odgovorio na tržište. Od Factory Records-a do savremenih modnih kuća, njegov rad pokazuje da identitet nije vizuelni trik, već sistem koji mora da funkcioniše dugoročno. Omoti, tipografija, logotipi — sve su to elementi iste logike. Zato Savilleov rad ne stari već gradi strukturu u kojoj vreme nema prednost.