Kada je počinjala, Sanda Simona nije imala ideju da gradi brend baziran na trendovima, već na mislima.
Komadi sa njenim potpisom rađeni su u ritmu koji ne sledi kalendar, već siluetu i energiju žene koja ih nosi. Denim, pliš, naglašeni detalji, svilene mašne, kupaći kostimi i otkriveni bokovi – sve deluje naizgled jednostavno dok ne shvatite da je svaka linija pažljivo iscrtana između realnog i imaginarnog.
Moda koju stvara prostor je u kojem telo diše sopstvenim tempom, i ne čudi nas da je njen dizajn privukao pažnju nekih od najpoznatijih imena svetske jet set scene, Julia Fox, Kendall Jenner, Anok Yai, Chiara Ferragni. Sa Sandom smo razgovarali o smislu luksuza koji ne zahteva validaciju, o dizajnu koji odoleva brzini i retkom daru da se kreativnom procesu pristupa sa intimnije strane.
Tvoj brend često nosi etiketu “capsule luxury”. Kako definišeš luksuz u vremenu gde je sve dostupno, ali retko zaista posebno?
Rekla bih da “Sanda Simona” brend nije u kategoriji luksuznog brenda u tom standardnom smislu, pre bih rekla “high-end capsule” brand. Ljudi često mešaju luxury sa high-end brendom. Luksuzni brend se više oslanja na tradiciju (heritage), status, prestiž, najbolji craftsmanship, ne mora nužno da bude inovativan, a high end bi bio brend koji je više dostupan u odnosu na luksuzni brend, ali svakako se više izdvaja po autentičnom dizajnu i viziji. Pitanje je jako kompleksno i zapravo nije lako odgovoriti na njega s obzirom na to da se u modi dešava paradoks vremena. Zbog brzine kojom se trendovi menjaju i kojom se izbacuju nove kolekcije, autentičnost je postala ređa. Prema mom mišljenju, luksuz bi danas bilo nešto što je u tom smuslu tako posebno u formi, detalju ili viziji, da bi bilo teško da se masovno kopira, jer je tom komadu posvećno vreme u svakom smislu, od ideje do razrade. Dakle, nešto što se nužno ne meri cenom, već posebnim osećajem i vrednošću koju nosi.
Koliko je u tvojoj estetici (denim, swimwear, velvet…) očigledna eskapistička fantazija, a koliko čisti pragmatizam zasićen urbanom realnošću?
Jedno ne isključuje drugo. Nikada ne dizajniram van konteksta nosivog, čak mi je uvek premisa da bude pragmatičan komad, ali da osoba koja ga nosi ima osećaj da je makar na taj trenutak otišla u neku magičnu dimenziju.
Komadi koje kreriraš su često opisani kao “statement essentials”. Koji je tajni začin koji običnu siluetu pretvara u talisman?
Ja nisam neko ko voli prezasićen stajling, više težim da svaki komad ima svoju priču i da je celina za sebe. Nekada je to baš autentičan detalj, kao na Viper farmerkama, koje su dovoljno klasične da skoro svima stoje, a opet imaju upadljiv element, koji svi odmah primete. Ili volim da istaknem nekad deo dela koji je neočekivan, kao recimo haljine iz Velvet drop-a, sa otvorenim jednim bokom. To često u početku ljudima bude jako neobično, a sledeće godine već postane najveći trend.
Kada si kretala u dizajn, šta si zamišljala da će biti tvoj svet — i koliko se ta vizija sudarila sa realnošću industrije?
To je jako dobro pitanje, o kome se malo priča, jer na fakultetu nemate pojma sta vas zapravo čeka posle studija. Danas je modni dizajner po meni neka vrsta kreativnog roba u hiper kapitalističkoj industriji, od koga se očekuje da non-stop stvara i proizvodi ideje u brendu za koji radi. Tempo je surov. Zbog toga sam odlučila da to ne bude moj put (jer sam imala to iskustvo) i da pokrenem svoj brend i pratim svoj unutrašnji tempo, bez obzira na zahteve industrije. Srećna sam što sam ostala dosledna svojoi viziji kreativnog života, iako je to jako izazovan put.
Da li dizajniraš kao arhitekta ili kao storyteller? Šta prvo zamišljaš — formu ili emociju?
Nemoguće je razdvojiti ta dva pristupa, posebno ako imate svoj brend. Ako radim samo kao dizajner za nekoga, onda sam u fokusu na produkt, ali kada stvaram za sebe, moram uvek da gradim simultano.
Kako vidiš budućnost mode u regionu: da li ovde postoji prostor za brendove sa autentičnim vizijama ili je scena još uvek “fashion tourist” fazi?
Prostor za autentičnu viziju uvek postoji, to je odluka dizajnera da li će ili koliko želi da bude hrabar i dosledan, ali kad je prodaja u pitanju, to je već druga priča. Kod nas svi prilagođavaju viziju tržištu, što je po meni pogubno. Umesto da dizajneri daju potrošačima nešto što je novo i cool, oni ih podcenjuju i nude već viđeno i u najgorem slučaju kopiraju velike strane brendove. Po meni je to najtragičnija stvar na našoj modnoj sceni, jer je to sasvim prihvaćeno. Ja kao dizajner imam kreativnu odgovornost da to što radim i plasiram bude jedinstveno, jer želim da doprinesem kulturi u našoj zemlji. Nadam se da će u budućnosti biti više brendova koji imaju taj pristup.
Koji je najneobičniji feedback koji si dobila za svoj rad, a koji ti je ostao kao potvrda da si na pravom putu?
Feedback koji najviše volim je da se žene osećaju posebno u mojim komadima i da uvek dobijaju komplimente kad nose moje komade. A zabavno mi je kad mi kažu da im momci ne daju da ih nose kad su zajedno, jer im je neprijatno zbog pažnje koju dobijaju dok nose moj brend.
Postoje li kuratorski vizualni rituali—film, artefakt, urbana priča— koji inspirišu tvoje kolekcije, pored standardnih moodboarda?
Ja zapravo ne radim sa moodboard-ovima. To nije moj pristup. Uglavnom radim formu na lutki ili crtam iz glave. Nekad me često inspirišu neki skroz opskurni komadi, koji nisu nužno u kategoriji savremenog kostima.
Šta nas očekuje nakon “High Summer”?
Trenutno završavam drop o kome maštam već neko vreme, a to je selekcija nekih mojih best off komada koji predsavljaju Sanda Simona core, a koji sam razvijala proteklih godina. Tu će recimo biti haljina koju je nosila Kendall Jenner, body koji je nosila Angèle, mala crna drapirana haljina na jedno rame itd… Svaki komad će biti u dve boje, a stalno prisutna će biti crna. Ovi komadi će moći uvek da se kupe, dakle kao neki essential line.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
I individualizam može da se tumači kao konformizam zapravo, zato ne volim taj termin jer mislim da je nametnut, a može da znači životni stil koji ne podrazumeva drugog tj. zajednicu, zarad sopstvenih želja i izraza. Ja više volim da koristim Jungov termin ’’individuacija’’, a to je pratiti dizajn svoje duše, bez obzira na društvene norme i očekivanja. Mislim da smo samo tada stvarno slobodno i kao ljudi i kao stvaraoci.