U objektivu Kito Muñoza, španskog fotografa koji danas stvara iz Pariza, svet se pretvara u pozornicu, a svaka fotografija postaje scena u kojoj telo, emocija i identitet igraju glavne uloge.
Fotografije koje pravi su lepe. Ali, ako bismo bili iskreni, umeju da budu i uznemirujuće i to u najboljem smislu te reči, jer traže da ih osetite, da im se predate, da prepoznate u njima sopstvenu ranjivost.
Dečja opsesija i svetska scena
Kito je već kao tinejdžer znao da fotografija nije samo način beleženja sveta, već alat da ga preoblikujete. Prvi modeli koje je fotografisao bili su prijatelji i momci iz kraja, a prvi setovi krovovi i sobe u porodičnoj kući. U tim ranim radovima već se nazirala estetika koja će ga definisati, intimna, erotična, često nežno provokativna. Sa samo šesnaest godina počeo je da eksperimentiše kamerom, a iz tog detinjeg zanosa rodila se karijera koja će ubrzo privući pažnju modnih kuća poput Valentino, Emporio Armani, Palomo Spain, kao i umetnika Rosalie i Naty Peluso.
Filip & Kito – stvaranje novog vizuelnog jezika
U saradnji sa umetnikom Filipom Custicom, sa kojim je osnovao duo Filip y Kito, Muñoz je razvio prepoznatljiv vizuelni jezik koji spaja modu, performans i savremenu umetnost. Taj period je bio kako sam kaže, presudan. Tada je shvatio da fotografija ne mora da se pokorava pravilima. Od tog trenutka, svaka fotografija koju je napravio deluje kao pobuna protiv dosade, protiv površnosti, protiv granica koje društvo postavlja telu i izrazu.
Kito Muñoz gradi slike koje su nalik snovima obojenim svetlom filmskog projektora: muškarci u krhkim, gotovo baletskim pozama, telo obučeno u čipku ili sportsku odeću iz sedamdesetih, pogled koji lebdi negde između stila i samouverenosti. Kako sam kaže ’’Koristim fotografiju da stvorim sopstvene svetove. Ne improvizujem, sve je promišljeno, planirano pažljivo. Iako je delom sve stvarno, sve što radim prožeto je onim kako to zamišljam.’’
Radovi su mu posebni jer ume da u njima poveže ranjivost i snagu, kao i senzualnost sa disciplinom. Polazi od realnih emocija i sećanja, ali ih pretvara u vizuelne mitove, u priče o ljudima koji se usuđuju da budu svoji, čak i kad to boli. Mnogi umetnici danas jure savršeni kadar, ali Muñoz traži istinu. Onu koja ponekad izgleda teatralno, ali je u suštini duboko ljudska. Iznova izmišlja stvarnost, i to čini sa osmehom, ironijom i dozom melanholije.