- Razgovori
Nekad i sad – Dragan Taubner
U ovonedeljnom izdanju naše nove rubrike ’’Nekad i sad’’, ugostili smo kultno ime beogradske frizerske i modne scene – Dragana Taubnera.
Iza njega su mnoge kampanje, Nedelje mode, pregršt poznatih ličnosti čije je frizure sređivao, brojne naslovnice i editorijali iz bogate dvadesetpetogodišnje karijere. Sa Draganom smo razgovarali o njegovoj stilskoj evoluciji, modnim promašajima i eksperimentisanju sa oblačenjem, kao i postoji li neki outfit koji nikada više ne bi ponovio.
Nostalgični izazov počinje za 3, 2, 1, sad!
1.Kada pogledaš fotografije iz svoje mladosti, na šta prvo pomisliš? Koje emocije ti probude te uspomene?
Kad pogledam svoje fotografije iz mladosti prvo kažem ’’Bože, i tad si bio lep!’’ (smeh) Prva sledeća emocija je koliko sam bio mlad. To je valjda posledica ovog vremena gde nas uče da si nakon tridesete, a kamoli četrdesete star. Uostalom, i ja sam tako osuđivao, tako da sve stiže na naplatu, karma je čudo.
2.Koji outfit iz prošlosti ti danas izaziva osmeh, a koji si možda želeo sakriti zauvek? Možemo li videti tu stajling grešku?
Neverovatno, ali istinito, jedan najveći promašaj i jedan od najvećih pogodaka iz te rane mlađe faze desio se na istom događaju. To je bilo venčanje unutar porodice, imao sam dva outfita, jedan za to neko okupljanje, i nakon toga sam imao presvlačenje. E okupljanje je bio apsolutni promašaj, i nadam se da ću smognuti snage da tu sliku podelim sa vama. A drugi outfit je zapravo bio jedan od najjačih pogodaka, i dan danas kada ga pogledam kažem ’’Wow, to je to!’’I danas bih to nosio.
3.Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekao toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
Mislim da ne bih puno savetovao… možda da idem još malo dalje od onoga što sam radio, jer u tom nekom modnom smislu, i vizuelne prezentacije, nisam štedeo druge, a ni sebe. Dozvoljavao sam sebi svašta, od provokacije, do apsolutnog zadovoljstva i nametanja nekog svog stila. A zapravo ključna poruka – više se bavi onime što si ti, kako ti doživljavaš sebe, poštuj to, neguj to, nadograđuj, a mnogo manje prati ono što je eho etar, a to je taj neki spoljni svet, njihovo ’’mumlanje’’. Fokus neka bude na sebi.
4.Postoji li neki modni trend za kojim si nekada ’’ludeo’’, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosio? Da li bi imao hrabrosti da ga ponovo obučeš?
Možda ima jedna provokacija gde sam u tom trenutku sebi dve bliske osobe i sebe obukao identično. Sašio sam iste pantalone, kupio iste sandale, iste majice, imali smo slične forme frizura različitih boja. Bilo je mešano društvo, jedna devojka i nas dvojica – to bih možda malkice drugačije sada izveo (smeh). Ne bih da zvučim prepotentno kao da nemam promašaja. Možda sam prerano želeo kaubojke, bio sam u osnovnoj školi, šesti ili sedmi razred. Insistirao sam da mi roditelji kupe kaubojke, na kraju nisam imao strpljenja da sačekam prave, nego sam uzeo alternativne koje su bile katastrofalne. Jedva sam izdržao, nosio ih dva puta. Možda je to zapravo moj modni promašaj. One su bile braon, ja sam želeo crne, onda sam uzeo crni imalin i napravio haos, braon više nije bila braon, a tek crna nikad (smeh). Eto, ne bih žurio i ne bih više koristio imalin bez konsultacije (smeh).
5.Koji trenutak u tvom životu smatraš prelomnim – onaj kada si doneo odluku koja te je promenila ili odvela na sasvim drugi put? Kako bi izgledala tvoja ’’pre i posle’’ fotografija tog trenutka?
Prelomni trenutak je bio kada sam se oprostio od kose. Celog života, od ranog detinjstva sam želeo da imam dužu plavu kosu. Bogu hvala na genetici, do neke dvadeset i četvrte godine sam bio već podosta ćelav. To je bio prelomni trenutak, kada sam odlučio da se ošišam na kratko. To suočavanje sa ćelavom glavom, i nemogućnost da gledam sam sebe nedelju dana, nosio sam marame i kačkete da prekrijem, do momenta kada sam pokušao sa transplatacijom. A mislim da je trenutno najlepši osećaj što uživam u svojoj bald head, i super mi je. Mogu da imam kosu i ne moram da imam, ali nekako sad uživam u spoznaji da nisi to nešto što raste iz tebe, i možeš biti plav i bez plave kose (smeh).
6.Šta si u mladosti smatrao svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
Prethodni odgovor je bio i odgovor na ovo pitanje. Upravo ta spoznaja i sigurnost u sebe bez kose, i odgovor sa početka, gde je zaista fokus na to šta osećaš, kako osećaš unutar sebe, a nebitno kakav je taj eho spolja i šta mrmoti kažu. Ona stara narodna mi je u glavi sada ’’u se, i u svoje kljuse’’. (smeh)
7.Koje fotografije iz svoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možemo li otkriti neku od tih tajnih slika?
Ja obožavam fotografije iz ranog detinjstva, toga imam najviše jer su se time bavili roditelji. Već od osnovne škole mislim da gubim kontakt sa aparatom, mada to je i neki početak onih nesretnih devedesetih gde mislim da nismo provodili vreme u fotografisanju. Tada su se druge stvari radile. Volim da pokazujem te fotografije, a u principu ne stidim se. Negde na centralnom zidu su bile postavljene moje najsmešnije i najmanje reprezentativne fotografije, tako da to sam ja i to je prihvaćeno kao takvo i idemo dalje.
8.Ako bi mogao da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto? Koji outfit bi tada poneo?
Nemam nezadovoljstvo svojim outfitima iz prošlosti. Sada dok previrem po sećanju, zaista sam zadovoljan. Možda bih samo promenio fazu kada sam se ugojio 35 kilograma, to mi je katastrofalno (smeh). U jednom periodu nosio sam samo donji deo trenerke i gore sam menjao majice, nikad nisam mogao da budem loptica, ali sam bio ogromno đule (smeh). To bih promenio, ali mislim da nemam sliku da priložim, a jednu što imam mislim da su mi čak preradili i smanjili obim glave.
9.Koja vas pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
Možda cela estetika filma ’’Call me by Your Name’’, ali naravno na srpski, tada jugoslovenski način (smeh), sve je nekako bilo rasterećeno, puno naboja, istraživanja. A pesma…skoro sam sebe opet obradovao nekim bežičnim usisivačem, onda sam se setio pesme Queen ’’I Want to Break Free’’ i totalno sam u tom fazonu, to je lepo sećanje. Ceo taj period, sećam se gostovanja u sestrinoj dnevnoj sobi, slušanja MTV-a, slušanje radija, ona je slušala italijanske radio stanice Anna Oxa, RuPaul kao pojava nove scene, Madonna, George Michael, Sinead O’Connor, ne mogu izvući jednu pesmu. Film mi je bio lakši za izdvojiti. Ali ceo taj muzički deo, estetika, istraživanje sveta, mogućnosti, sve je to tako super.
10.Šta mislite kada pogledaš svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenio nešto na njoj?
Ne sećam se prve, ali u principu, mislim da ne bih menjao. Poznat sam kao osoba koja ima izuzetno slabu arhivu, tako da mi je malo neprijatno, ne znam da li sam dobar sagovornik (smeh). Ali ovo čega se sećam, ima ta jedna na kojoj izgledam vrlo čudno, bilo je za jedan časopis i sećam se da sam se pitao kako je to ispalo, a ovo ostalo je super. Malo imam fotografija, dugo sam se čuvao, trudio da se ne eksponiram. Bilo mi je lepo da posmatram ovaj život i naš svet iz ugla jednog građanina koji se vozi javnim prevozom i posmatra fizionomije i ’’sluša’’ fizionomije, više to volim da radim nego slušam glasove koje izlaze iz tih fizonomija.
11.Kada se osvrneš na svoje ’’stilske greške’’, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovao mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
Uvek sam za eksperimentisanje, pogotovo što je sada vreme na ozbiljnoj granici da ne možemo da napravimo razliku šta je to eksperiment, a šta trend i stil postavljen od tamo nekoga. Budite svoji, to je moj savet, budite dovoljno hrabri da sebi priznate sve što želite, pa neka je to i šljokičava majica iako ste dečak, ili crna bomber jakna ako ste devojčica, ili klasične muške mokasine ako ste devojčica, totalno je nebitno. Bitno je da sebi ne uskratite pravo da upoznate ono pravo biće koje je u vama. Ako se lepo i kvalitetno posvetite sebi, i okrenete oko sebe, naći ćete bar jednu osobu koja će da vas sasluša, u krajnjem slučaju i pomogne da ostvarite svoje ciljeve. Budite svoji. Što se tiče mog eksperimentisanja, nisam imao puno tih situacija. Imao sam provokacije, kao što rekoh u jednom od prethodnih pitanja (smeh) gde sam pravio outfit od kariranih pantalona za nas troje, a tadašnja prijateljica je nosila suknju. Možda moj najveći, najveći iskorak je bio kada sam napravio papuče/sandale u printu zebre, tada sam vozio apriliu habana limited ediciju, koja je bila crna sa srebrnim spojlerima. Tad sam oblačio interesantne outfite, crne majice, lanene pantalone i papuče zebre zbog provokacije (smeh). To mi je bila ideja. Zahvalan sam na poznanstvu gospođi Simić koja mi je izašla u susret i napravila te custom made papuče, još jednom joj veliko hvala i nakon skoro 20 godina (smeh).
12.Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas doneo drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
Nisam od onih ljudi koji se pitaju šta bi bilo kad bi bilo. Ono na čemu ja radim, i gde uviđam razliku između Dragana sa 20 godina kada je startovao svoj brend UHS Taubner, i Dragana koji sada ima 45 godina, dakle nakon 25 godina postojanja brenda – jeste da je mnogo manje bitno fascinirati ljude trivijalnim stvarima. Dakle da li vam je ogledalo Philippe Starck, ili stolica Port design, šta god, nevažno je. Bitno je da osvestite svoju posebnost, svoju zvezdanost (smeh), taj univerzum koji je u vama, čitav kosmos koji ćete prikazati na pravi način, nego što ćete trošiti delić toga na prikazivanje trivijalnih stvari. Ne bavim se time šta bi moglo, i u kom bi me pravcu nešto odvuklo. Sve to što sam prošao do sada, koristim to pravo kao pravni lek, i vodim se idejom da nema nazad ili sutra – postoji sadašnji trenutak. U njemu želim da, ako ikada postoji šansa, da se bavim time da svoje iskustvo prenesem ljudima i da ih nekako motivišem da pokušaju da me čuju, i da u tom slušanju dođu do svog univerzuma. Da ga neguju i prikažu na pravi način tako da hrane sebe i razvijaju još više to prostranstvo. Dakle, ne drugi, nego vi sami, ne bavite se onim što je bilo juče ili će biti sutra, bavite se sobom u trenutku jer tada obezbeđujete večnost, odnosno beskonačnost.
13.Da li postoji outfit iz prošlosti koji bi voleo da možeš ponovo obući, ali možda ne iz fizičkih već emotivnih razloga? Kakve uspomene su vezane za taj look?
To je bio neki outfit u duhu Nedelje mode, bio sam tada u frizerskom timu. Za potrebe tog događaja ja sam nadogradio plavu kosu i bio poput onog lika iz Petog elementa sa crnom šiškom. Stavio sam maramu i bio skroz u crnom, dosta tanan, a visok, i bile su te neke dobre Paciotti kaubojke (eto opet kaubojke, smeh). Sve je izgledalo dobro. Većina ljudi mi se obraćala na engleskom, iako su to bili lokalni ljudi. Ja sam tad bio dosta mlad, još ne toliko afirmisan kao sada, bilo je super. Vratio bih taj momenat. Sviđa mi se kada mi se u rođenoj zemlji i gradu, ljudi obraćaju na engleskom. Tek tada vidite koliko smo zaboravili da smo Evropljani, da bismo trebali to češće da probudimo u sebi i okrenemo se ljudima koji testiraju i pomeraju granice. To je odlika svih nas koji smo stanovnici u ovako velikim gradovima kao što je divni Beograd. Tako da, eto, deset poena dajem tom outfitu sa Nedelje mode (smeh).
14.Postoji li neka fotografija iz prošlosti koja savršeno predstavlja ko si bila tada, a koju bi voleo podeliti sa nama?
Mislim da postoji ta jedna slika. Najbolji outfit je zapravo neko ko sam ja bio, i nekim delom sam to i sad, sa sitnim korekcijama (smeh).
Foto: Privatna Arhiva