- Putovanja, Razgovori
Umetnost kroz prizmu objektiva – putopisna magija Katarine Batuta Višekruna
Njeno ime u svetu putopisne fotografije ozdvanja poput melodije avanturizma i kreativnosti, a ona je jedna od retkih umetnica čija dela prelaze granice običnog i zaranjaju u carstvo izvanrednog.
U digitalnom svetu gde svaki klik kamere govori svoju priču, Katarina je majstor pripovedanja kroz objektiv. Od azurno plavih arhipelaga Maldiva, preko zapanjujućih polja lavande u Provansi, do skrivenih dubina Atlantskog okeana, ona ima prilike da obiđe svet i vidi ga u njegovoj iskonskoj lepoti. To je doživljaj za pamćenje i iskustvo koje se može prepričavati u nedogled.
Katarina Batuta Višekruna, na mreži poznatija kao @KatarinaMandarina, deo je fantastičnog dvojca @HIISHIIPHOTO u kome sa svojim mužem Urošem (@urosvisekruna) stvara vizuelno iskustvo koje prenosi emocije i priče iz svakog ugla sveta. Sa Katarinom smo razgovarali o nedavnom putovanju u mistični Japan, ali i dostignućima, planovima inspiraciji i pokretačima ljudske kreativnosti.
Rekli bismo da si pravi kreativni kameleon koji uspeva da izvuče najlepše iz svake lokacije koju poseti. Kako se menjaju tvoji/vaši stvaralački procesi između različitih destinacija? Šta diktira inspiraciju u datom trenutku?
Najveću inspiraciju uglavnom dobijam iz okruženja, posebno prirode, dok radoznalo istražujem planetu i sve te potpuno neverovatne lokacije. Veliki “drive” imam ka tome i ideje za kreiranjem dobijem na osnovu lokacije i aktivnosti koju mogu da iskusim na novoj destinaciji. Uglavnom je sve vezano za doživljaj, da li plivam sa kitovima i mantama ili istražujem duh starog Japana, sve to ima neki “imprint” na mene i moju dušu i onda sa tim osećajem stvaram, i hvatam kadrove koje želim da prikažem i priče koje želim da ispričam.
Da li postoje specifične rutine koje praktikuješ pre svakog putovanja kako bi se pripremila za fotografisanje?
Hm, ne bih to nazvala rutinom, ali definitivno jeste proces i deo tog velikog organizovanja dok ne doem do trenutka da kreiram fotografiju. Sada dok pišem ovo, baš sagledavam koliko je sve to “pre”, jako bitno, da bi se desilo sve ono “posle”. Radoznale sam prirode, pa stalno istražujem lokacije i destinacije, aktivnosti koje volim, i to uklapam sa opcijama da ih posetim, shodno sezoni, destinaciji i aktivnosti. Npr, da bih ronila sa 50 manti odjednom morala sam da skapiram kada se dešava migracija, u kom periodu godine i da u isto vreme pratim kada je pun i mlad mesec, jer ih tada ima najvie. I pored svega toga da organizujem, celokupan put, ronioce koji će nas voditi tamo, opremu, i da pokušam da uklopim da nama vreme bude dobro u tom periodu… itd. Naravno ima tu i puno prepuštanja i zahvalnosti, pa sve nekako ispadne magično i kako treba, posebno kada govorim o stvarima na koje ne mogu da utičem Takva je praksa i za ostala putovanja, prognoze, mape, predikcije vremena, vetra, snega, oblaka, da li je turistička sezona ili nije, zbog gužve i ljudi, puno toga se uzme u obzir pre nego što se ode na samu destinaciju, i upusti u novu avanturu. I tako je skoro pred svaki put.
Iza vas je pregršt predivnih destinacija koje ste obišli ove godine, šta je bio najizazovniji trenutak tokom fotografisanja i kako ste ga prevazišli? Koje su top 3 destinacije koje bi izdvojila?
Ova godina nam je bila izuzetno izazovna, i to pre svega poslovno, jer smo snimali projekte za klijente na dva kontinenta i morali da se prilagodimo drugačijim uslovima rada. Organizacija snimanja TVC reklame u USA odavde iz Srbije, koja je trajala mesecima unapred, je bila novi izazov za nas jer oni fukcionišu potpuno drugačije i sa različitim sistemima i pravilima. Sećam se kada smo došli u Provansu da snimamo projekat za Mini global u poljima lavande, a ona prelepa i poznata polja su ove godine imala posađenu pšenicu umesto lavande, pa smo morali da se dovijamo za lokacije u hodu. Top 3, od ove godine su Japan definitivno (on je kod mene uvek na vrhu liste) sa toliko toga da se doživi i spozna, nikad ne može da dosadi. Lanzarote – jedno od Kanarskih ostrva, koje ima preko 200 vulkana, čitava prostranstva lave (koja su u izvornom obliku i dalje zbog klime) i sa belim “a la Mikonos” kućama, bas sprecifično i prelepo mesto. Finska – jer je to prava zimska bajka. Sve je belo i snežno, hladno i magično sa aurorama koje će ove godine izgleda biti intenzivnije.
Kako bi opisala uticaj japanske kulture i estetike na vizuelnu naraciju tokom poslednjeg putovanja? Da li više voliš da se prepustiš trenutku i spontanosti ili moraš imati isplanirane stavke kojih se strogo pridržavaš?
Kreiram kako osetim i u simbiozi sa lokacijom na kojoj se nalazim, definitivno. A Japan je, dom moje duše, jako sam povezana sa njihovom energijom i divnim ljudima, kulturom, estetikom, načinom kako funkcionisu, poštuju jedni druge, tako da je to imalo jak uticaj da stvaram otvorenog srca potpuno obuzeta lepotom koju oni tamo neguju na svakom koraku. Uvek isplaniram kuda idem, šta bih volela da vidim, pa onda pustim i vidim šta će sve od toga da se dogodi, da li je realno zbog tempa kao i okolnosti koje nas zadese.
Šta je najdragoceniji momenat koji si doživela tokom posete Japanu?
Osim apsolutno neverovatnih prizora sa istorijskih lokacija koje smo posetili, definitivno najveći utisak mi je interakcija sa ljudima i njihov kapacitet da ti bezuslovno pomognu, izađu u susret, i to bez ikakvih očekivanja za uzvrat. Od starog dekice fotografa koji nas je bukvalno vodio da nam pokaže kul kadrove u hramu koji smo slikali, do žene prolaznice na ulici, koja je insistirala da slika mene i Uroša da bismo imali sliku zajedno. I ne mogu da ne spomenem drugaricu koju znam od pre 7 godina (nismo se ni videle ni čule tih 7god), koja je pomerila posetu roditelja i posao, da bi nam pomogla i išla sa nama na road trip, da bismo uspešno uradili projekat i slikanje (koje bez nje ne bismo mogli da izvedemo). Potpuno su neverovatni, koliko poštuju i imaju kapaciteta za sve ljude oko sebe, pa i nas strance. I jako je bezbedno. Možes da ostaviš telefon na sred ulice i tu ćeš ga naći kada se vratiš. Neverovatno.
Iskustva koja steknemo pri poseti drugoj zemlji su dragocena. Koje su najvažnije lekcije koje si naučila tokom simbioze višegodišnjeg profesionalnog bavljenja fotografijom i putovanja?
Vreme. To je nešto najvrednije što imaš, i ništa ne može da ga nadomesti. Zato treba da ga koristimo pametno i za prave stvari. Distanca (od uobičajenog života) dok putujem mi daje tu prizmu da vidim koliko na neke besmislene stvari olako utrošim svoje vreme, a dok putujem i fotografišem sam ultra efikasna u raspolaganju istim. Putovanja šire tvoje dimenzije bića i daju ti veliki kapacitet da upoznaš, razumeš i prihvatiš različitosti, ljudi, kultura, područja, života. Mislim da te svako putovanje promeni bar malo, i ako si otvoren da prihvatiš sve što ono nosi, i iz toga naučiš svoje lekcije, ujedno rasteš kao čovek i biće. Menjaš se, prilagođavas, pronalaziš iznova i iznova. I to je u neku ruku poenta života, da se kroz spoznaju promeniš i budeš bolji čovek, jer si savladao najbitnije, sebe. I naravno usput ovekovočiš to, i preneseš inspiraciju drugima (osmeh).
Tempo života kojim živite je izuzetno zahtevan, i nama koji vas pratimo deluje kao da ste 365 dana u godini na putu. Kako birate specifične lokacije za fotografisanje u zemljama kao što je Japan, koje obiluju vizuelno bogatim pejzažima?
Da, tempo je nekada neizdrživ, gotovo bez dana da imam privilegiju da “ne radim ništa”. Ne smatram da je to dobro, i tražim balans da udovoljim sebi da mogu malo i da odmorim. Lokacije, kao što sam iznad pomenula, istražujem stalno, to volim da radim, i sve čuvam na nekom svom online mestu, pa kada destinacija dođe na red, pretvorim sve to u neki plan puta. Tako je bilo i sa Japanom, Ovo nam je treći put da idemo, tako da sam svašta novo skupila u međuvremenu, a rado sam se vratila i na neka mesta koja sam posetila pre 7 godina.
Imaš autentičan pristup fotografisanja lokacija na kojima se zadesiš. Koje su tvoje metode za očuvanje te originalnosti i izbegavanje klišea prilikom fotografisanja poznatih destinacija? Kako zadržati lični pečat u današnje vreme kada se sav sadržaj konzumira prebrzo?
Iskreno, to što radim, i što se vidi na mojim fotografijama, je nešto što radim iz duše, sledim svoj unutrašnji osećaj koji prenosim kroz svoj vizuelni pečat, tako da jedino što znam da radim svesno je da se prilagođavam promenama sebe i okoline, pa uz to se to vidi i kroz fotografije. Mislim da se vidi razlika u stvaranju (bilo čega) kada to radiš istinski iz velike ljubavi, strasti i tog osećaja unutra, i kada nešto radiš jer misliš da je to cool ili da tako treba. To je ono što te izdvaja iz mase. Prava i iskrena ljubav je uvek tajni sastojak, šta god to bilo. I ta razlika se oseti i vidi. Jako.
U svom porfoliju imate uspešnu samostalnu izložbu fotografija Add Horizons. Da li planirate da ljubitelje kvalitetne fotografije obradujete nečim sličnim u budućnosti?
Da, Add Horizons je stvarno jedna od naših većih i uspešnijih izložbi, i kao da je zatvorila jedan naš veliki desetogodišnji ciklus kreiranja. Shodno tome, počeo je novi ciklus i trenutno imamo raznih novih ideja, a kada i šta će to tačno biti, ne mogu u ovom trenutku da kažem, jer kada trenutak bude pravi to će biti nešto opet tako drugačije i inspirativno, za nas prvo, pa i za ostale. Često me pitaju ljudi baš to isto pitanje i drago mi je, stvarno je velika motivacija toliko interesovanje, i drago mi je da je prošla izložba bila inspiracija mnogima i ostavila jak utisak.
Da li postoji neki neočekivani trenutak ili događaj koji vas je inspirisao u Japanu, a koji možda niste stigli da podelite sa pratiocima? Postoji li nešto iz japanske filozofije ili umetnosti što ste usvojili ili bi želeli u vašem kreativnom izrazu?
Kao sto sam ti spomenula već, najveće oduševljenje smo doživeli u interakciji sa ljudima. Od iskustva koje smo pokupili, je taj neverovatan osećaj društva koje živi u simbiozi i međusobnom poštovanju na najvišem nivou. Gde je okruženje čisto, uredno i lepo, jer svi žele da žive tako, bezbedno i efikasno. I kada rade posao, trude se da daju maksimum svojih mogućnosti i žele da urade sve najbolje što umeju. Jako su raspoloženi da pomognu svima, čak iako im to ne tražite. Intuitivni su i inteligentni. Poštuju svoje telo i rituale, i zato, verujem, žive toliko dugo. Jedna nasmejana nacija, koja se smeje iznutra, a ne kobajagi spolja. Što se umetnosti tiče, oni od svega naprave umetnost, i sve što rade dovode do perfekcije, sa puno obraćanja pažnje na detalje, sklad, i da svaki element ima svoje mesto i značenje.
Od jeseni i nejesenjih boja naprave umetnost uživanja u prirodi i tom prelepom prelasku boja iz letnjih u najlepše nijanse žute, crvene, narandžaste. Toliko uživaju u tome da pojedini delovi oko Kyotoa imaju hramove, ulice pa i rute vozom, koje noću imaju obasjano drveće, da bi moglo da se uživa u toj lepoti duže. Neverovatno je biti deo takve svesti i doživeti takve velike krajnosti postojanja, kulture i naroda. Od najneverovatnijih techno gradova do mističnih i nestvarnih temple-ova i shrineova, koji vas teleportuju u dušu starog Japana.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
To je bezuslovna doslednost sebi, svom unutrašnjem porivu i zovu duše koji ti je bitniji od toga da se uklopiš u ono što ti društvo nalaže. Treba biti hrabar da budeš svoj i da istraješ u tome, jer je to često put na koji kreneš sam, pogotovo danas, kada društvo voli da nas sve drži u kalupu zarad lakše i brže manipulacije i kontrole. A svi mi smo rođeni duhom slobodni, samo treba da skapiramo da napuštanjem baš tih kalupa postajemo ono što stvarno jesmo, inspirišemo druge da budu to isto, i menjamo ovaj svet na bolje.
Foto: Hiishiiphoto