Ona ne slika tišinu, već je pretvara u emociju koju možemo da vidimo i osetimo – radovi umetnice Svetlane Ninković ne traže pažnju, ali je zadrže bez ostatka.
Jer u sebi nose ono što retko nailazimo: istinu bez šminke, gest koji nije uštiman, boju koja ne podilazi. U vremenu kada sve merimo lajkovima i šerovima, brzinom i dopadljivošću, ona bira da ostane verna svom unutrašnjem ritmu – spora, tiha, neumoljiva i autentična. Umetnost joj nije poziv, već način da preživi sopstvenu dubinu, haos i lepotu koju iz nje izvlači. U razgovoru za 11:11 otkriva šta je za nju trenutak pre stvaranja, kako izgleda odnos sa bojama koje još nije ukrotila, i zašto svaku sliku prepoznaje kao neku verziju sebe – iskrenu do kraja.
Šta te najčešće povuče da započneš sliku – neka rečenica, prizor, senzacija… ili samo tišina koja postane nepodnošljiva bez pokreta?
Ja to zovem trenutak pre stvaranja. Sve još uvek postoji samo kao mogućnost. Beskraj i težina neizrečenog, sirova snaga nesvesnog. Haos pre oblika, trenutak kada nagon postaje misao, a nevidljivo počinje da poprima oblik.
Tvoja paleta ne podilazi. Postoje li boje koje namerno izbegavaš jer su ti too polite?
Da, postoji jedna boja koju svesno izbegavam – braon. Ipak, s vremena na vreme me iznenadi i zajedno stvorimo nešto zaista posebno. Možda je nisam dovoljno upoznala ni razumela. Ali upravo zahvaljujući ovom pitanju, odlučila sam da joj posvetim više pažnje i pokušam da shvatim zašto sam je ranije izbegavala.
Slikarstvo je često introvertna umetnost. Kako znaš da je platno završeno – kad te umori, odbije ili kad te zalepi još dublje za sebe?
Treba znati kada stati — to važi za slikanje, ali i za život uopšte. Slikanje mi je svakodnevna lekcija, jasno osetim da je slika završena, a ponekad mi kaže da sačekam. Ne žurim — pravi trenutak se javi sam, bilo da je to posle nekoliko dana ili meseci, pa čak i godina. Umetnost, kao i život, ima svoj ritam, i ja učim da ga slušam.
Imaš li delo koje ti je toliko blisko da ga nikada ne bi prodala – ne zato što je najbolje, već zato što je najviše ti?
Imam nekoliko slika koje ne bih prodala, jer nekako su mi previše ‘moje’. Ali, kao što kažu, nikad ne reci nikad — jer sve ima svoju cenu.
U svetu koji vrti algoritme i instant sadržaj, kako ostaješ verna sporosti, tišini i gestu? Da li ti nekad dođe da baciš sve i radiš NFT-jeve s kafom u ruci i cinizmom u glavi?
Ostajem verna sebi i unutrašnjem miru koji sam gradila kroz spoljašnji svet. Taj mir ne dolazi slučajno — on je rezultat rada na sebi i pažljivo stvorenog mikrokosmosa. Digitalizacija ima svoje vreme trajanja, zato verujem da bi svako trebalo da pronađe svoju meru u svemu, pa i u njoj.
Koje je najintimnije mesto iz kog crpiš inspiraciju – i koliko često pokušavaš da ga sabotiraš?
Tuga. Nikada je ne sabotiram, samo je pustim da bude, da me vodi do najdubljih delova mene.
Postoji li slika koju nisi imala snage da završiš jer ti je bila too honest?
Ne, sve su mi slike too honest. Ne umem drugačije.
Da li ti se desilo da gledaš svoje starije radove i pomisliš: ‘Ne znam ko je ovo naslikao, ali znam da nije ova verzija mene’?
Da, često mi se to desi — i volim taj osećaj. Gledam starije radove prepoznam neku prošlu verziju sebe, možda zaboravljenu, ali i dalje moju. Sve su to moji delići, slojevi kroz koje sam prolazila. Radujem se novim verzijama koje dolaze jer svaka znači da rastem u svom ritmu i neprestano otkrivam sebe iznova i iznova.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Za mene je individualizam nad konformizmom izbor da ostanem verna sebi, čak i kada je lakše uklopiti se. To je insistiranje na autentičnosti, na stvaranju svog unutrašnjeg sveta, bez obzira na očekivanja spolja. Važna mi je istina koju nosim u sebi. Biram svoj ritam, svoju boju i svoj mir — pa makar to značilo da idem težim putem.
Ko bi bio savršen partner za kolaboraciju izvan sveta slikarstva – modni dizajner, muzičar, arhitekta? I kako bi izgledao taj vizuelni sudar?
Odlično pitanje! Volim kolaboracije, jer verujem da kroz zajednički rad nastaju najlepši trenuci stvaranja. Jedna se upravo oblikuje, ali kao i svemu vrednom, potrebno je vreme. Uskoro!!!
Zamišljamo izložbu na kojoj nijedna slika nema objašnjenje, ni naslov. Samo jedna poruka na zidu: ‘Ovo nije za svakoga.’ Da li je to najiskreniji statement koji bi mogla da potpišeš?
Sve je za svakoga, i svaki pojedinac bi trebalo da doživi na svoj način. To je njegova istina. I baš u trenutku kada nema unapred postavljenih pravila i objašnjenja, svako stvara svoju magiju, svoje svetlo. ’’Ko sam ja da kažem nekome Ne!”
Sve je u tome da verujemo u svoje putovanje, i da poštujemo tuđe.