Tame Impala je projekat koji je istovremeno introspektivan i grandiozan, melanholičan i plesni podijum. I u njegovom centru stoji Kevin Parker.
Čovek koji je producirao za Rihannu, Lady Gagu, Kanyea i Travisa Scotta, headline-ovao Coachellu i Glastonbury, skupljao Grammy nominacije, a i dalje zvuči kao da piše pesme u svojoj sobi, za sebe, negde između ponoći i četiri ujutru.
Ko je zapravo Tame Impala
Tame Impala nikada nije bio bend u klasičnom smislu. To je Parker sam — vokali koji se razlivaju kroz, gitare koje trepere kao fatamorgana, sintisajzeri koji pulsiraju ispod kože, bubnjevi koji zvuče kao da dolaze iz druge prostorije. Počeo je 2007. kačeći demo snimke na Myspace iz improvizovanog studija, u kući. Debi album Innerspeaker postavio ga je kao naslednika psihodelije šezdesetih, ali bez retro note. Kada je došao Currents (2015). Gitare su se povukle, synth-pop je preuzeo kormilo, a “Let It Happen” i “The Less I Know the Better” postale su pesme koje su istovremeno intimne i univerzalne. Album je prodat u više od milion primeraka.
Ko je publika Tame Impale
Publika Tame Impale su milenijalci i stariji zumeri koji žele muziku sa emocijom, ali bez patetike. Pesme koje možete pustiti na žurci, ali i slušati sami dok gledate kroz prozor u 2 ujutru. Parker piše o anksioznosti, samoizolaciji, strahu od promene, o osećaju da kasniš za sopstvenim životom. Temama koje su obične — dok ih ne čujete u njegovoj produkciji. Taj kontrast između tihog, gotovo stidljivog teksta i ogromnog, vazdušastog zvuka koji vas obavije kao magla jeste razlog zbog kojeg ga jednako sluša studentkinja u spavaonici i CEO između dva leta. Kod njega introspekcija nikada nije tiha. Ona je monumentalna.
Deadbeat: euforija pod otvorenim nebom
Peti album, Deadbeat, skreće dublje u elektronski i house teritorijum, inspirisan australijskom bush doof kulturom — rave okupljanjima pod otvorenim nebom, negde između pustinje i svitanja. Bas je topliji, ritam direktniji, produkcija još preciznija. “Dracula” je disco-psych eksplozija koja funkcioniše savršeno, “My Old Ways” i “End of Summer” zvuče kao Parker u najličnijem izdanju. A Parker je uvek bio najuzbudljiviji onda kada je bio malo nesiguran, malo previše iskren.
Ipak, čak i kada balansira na ivici sopstvene zone komfora, Tame Impala ostaje veran sebi. Kada bas počne da pulsira, sintisajzer zatreperi kao gradska svetla posle kiše, a njegov tih, udaljeni glas izgovori ono što i sami osećate, tada Kevin Parker radi ono što retko ko ume — pretvara osećaj nemoći u zvuk trijumfa. Možda je upravo u tome suština Tame Impale.