Neka prezimena u modi je teže nositi nego bilo koji teret koji moda nameće. Armani je jedno od takvih.
Giorgio Armani je iza sebe ostavio pola veka rada koji je definisao šta znači biti elegantno odevena žena. I onda je modni svet čekao — sa mešavinom pijeteta, radoznalosti i neizbežnog skepticizma — da vidi ko će sesti na njegovo mesto. Silvana Armani je počela rad u kompaniji na telefonskoj centrali — „bez nepotizma“, i postepeno rasla do pozicije koja ju je pripremila za sve osim za sam čin preuzimanja. Više od četrdeset godina radila je uz ujaka. Kada je stigao trenutak da stupi na pistu sama, modni svet se spremio za jednu od dve stvari: verno reprodukovanje poznatog, ili dramatični rez s prošlošću. Nije dobio nijedno od ta dva.
Šta se promenilo
Kolekcija je počela sivim odelom sa širokim nogavicama i dugim sakoom, na čijem reveru su stajala dva broša — jedan u obliku lava, jedan u obliku raka. Lav je Silvanin horoskopski znak. Rak je ujakov. Ova kolekcija odgovara originalnom Armani etosu — lakše, pragmatičnije, sa nežnom milanskom lakoćom kakvu pruža žena koja kreira za žene. Kolekcija je istraživala harmoniju između kontradikcija: meko nasuprot strukiranom, konstruisano nasuprot slobodnom. Kaputi, dugi sakoi koji prirodno padaju i prate pokret, pantalone koje se opuštaju i klize ka podu, slojevi džempera koji omotavaju telo. Azijske reference koje je Giorgio voleo — kimono kaputi, mandarin kragne — pojavile su se i ovde, ali u drugom registru: lakšem, manje ceremonijalnom.
Reakcije publike
Reakcije su bile, u celini, pozitivne. Silvana Armani je, prema rečima kritičara, pokazala „fleksibilnost sopstvenog ukusa, talenta i sigurnosti u vođenju kuće napred, dok je istovremeno odala poštu nasleđu.” Silvanu je ujak naučio da drži distancu od spoljašnjih glasova i ne dozvoli da je destabilizuju. Ono što je Silvana Armani napravila nije bila revolucija, niti je to trebalo da bude. Napravila je kolekciju u kojoj se nasleđe oseća kao temelj, a ne kao kavez. I time je dokazala nešto što nije mala stvar: da prezime može biti polazište, a ne granica.
Umesto dramatičnog raskida sa prošlošću ili pukog ponavljanja već viđenog, kolekcija je pokazala da nasleđe može biti temelj na kojem se gradi nova faza modne kuće. U tom prostoru između poštovanja i samostalnosti Silvana je pronašla svoj glas. A to je možda i najvažnija poruka ove tranzicije: u modi, kao i u svakoj dugoj priči, budućnost ne pripada onome ko pokušava da nadmaši prošlost, već onome ko ume da je razume i nastavi dalje.