Tri godine posle Motomami, Rosalía se vraća sa albumom koji ne samo da se sluša, već postaje modni izraz.
Lux je više od kolekcije pesama. To je runway kroz njenu svest, gde svaka nota nosi težinu visoke mode i svaka reč pada kao pažljivo osmišljen kroj.
Album je podeljen u četiri „pokreta“ ali ovde, pokreti zvuče kao Balenciaga defilei: precizno uigrani, konceptualno nemilosrdni, vizuelno besprekroni. Rosalía peva na 13 jezika – španski, engleski, latinski, nemački, ukrajinski, arapski zato što Lux zahteva taj raspon. Londonski simfonijski orkestar, Björk, Yves Tumor, Carminho saradnici nisu tu da popune prostor, oni su sastavni delovi čitave forme.
Cinco que se llevan todo
„Berghain“ otvara vrata sa operskom produkcijom koja deluje kao Balenciaga tunika iz vremena Nicolas Ghesquière – plisirana, futuristička, sa otvorima gde ih ne očekujete. „Divinize“ nosi religioznu simboliku kao Alexander McQueen rosary heels iz 2003: prepoznatljivo, ali bez sentimentalnosti. „La Perla“ ima flamenco strukturu, dok „Dios Es Un Stalker“ postavlja spiritualnost u svet koji nije namenjen onima u potrazi za utehom. „Memória“ zatvara krug kao finalni outfit. Sve što je bilo rečeno, sada pada u tišinu koja traje duže od aplauza.
Ženska mistika kao centralna osa albuma
Rosalía kaže da joj je glavna inspiracija „ženska mistika, transformacija i transcendencija.“ U vreme kada sve deluje površno, ona traži dubinu. „Što smo više u eri dopamina, više želim suprotno.” Lux je album za slušanje kao ritual. Vizuelno, Rosalía nosi vintage Ghesquière-ovu Balenciagu, McQueen iz arhive, Givenchy wrap tops iz 1997. Ne slučajno. Svaki komad koji nosi u „Berghain“ video spotu ima isto ono što ima i muzika: preciznost, istoriju, nameru.
Rosalía ne pravi pop muziku koja se ponaša kao moda. Ona pravi album koji funkcioniše kao sistem dizajna. I dok je Motomami bio eksperiment u haosu, Lux je kontrola – oštra, ritmična, senzualna kontrola koja ne ostavlja mesta za dileme.
Pop je postao couture u trenutku kada je Rosalía prestala da objašnjava i počela da komponuje sa sigurnošću dizajnera koji zna da kroj govori umesto reči. I zato Lux slušamo kao celovitu viziju u kojoj svaka pesma postoji zbog pozicije koju zauzima u celini.