Razgovori, Umetnost

Refleksije stvarnosti: monohrom estetika Nemanje Maraša

29/01/2024

Tekst: Milena Veselinović

Razgovarala: Jelena Milovanović

Opisati nečiji intimni a posve umetnički svet, nije nimalo lak zadatak. Šta je ono što jednog stvaraoca izdvaja u odnosu na drugog?

Isijavanje sopstvene autentičnosti, pronalazak smisla, težnja ka samospoznaji i istraživanje granica sopstvenog uma neki su od stepenika kojima se jedan autor penje na putu kao otelovljenju svoje najdublje ideje, tamo negde na vrhu kreativne ekstaze. Znate one male iskrice koje vam se zapale u skrivenom kutku svesti i od kojih ne možete da se otrgnete dok ih ne prenesete u opipljivi prostor? One umeju rasplamsati pravu vatru i inspirisati na pokret u univerzumu koji poznajemo danas. Ekskluzivno za 11:11, zavirujemo upravo u jedan takav, dok nas multimedijalni umetnik, profesor i fotograf Nemanja Maraš vodi kroz svoj vizuelno koherentni ambijent. Nemanja iza sebe ima nekoliko uspešnih samostalnih izložbi, Buđenje iz 2016., Après iz 2017. koji prati i njegova prva monografija, kao i Humans iz 2022. čija je postavka bila u Galeriji Štab. Nemanja nam otkriva priču koja ga pokreće, u čemu pronalazi inspiraciju i gde vidi sebe u budućnosti.

Šta te je insipirisalo da se baviš fotografijom?

Ovo pitanje poteže jednu filozofsku raspravu, a to je da li je izbor uopšte naš? Ko sam ja da tvrdim da sam ja izabrao fotografiju, a ne da je fotografija izabrala mene? Možda je to samo bio put kojim sam morao da idem, a ipak možda je i samo linija manjeg otpora jer sam fotografiju pronašao kao likovni izraz u kom sam prirodno dobar, te ne moram previše da se trudim da ga savladam?! Možda je trebalo više da se potrudim oko slikarstva koje pokušava s vremena na vreme da se probije na površinu pojavljivajući se u mojim radovima. Bilo kako bilo, fotografija je bila izraz u kom sam ja najlakše pronašao put da materijalizujem svoj unutrašnji svet.

Kako bi opisao svoj stvaralački proces?

Svi želimo da čujemo neku verziju u kojoj umetnik sedi noću i lamentira nad svojim radom opijen zanosom umetnosti i kao u transu stvara svoje novo delo, inspiracija prosto nailazi i on je upija iz vazduha…i…imam i te procese nekad, mada iskreno, to više izgleda tako što – dobijem ideju, zapravo vizualizaciju slike koja je stvorila u mom umu pohranjena različitim iskustvima i događajima i šta god da je već izazvalo i proizvelo nju kao reakciju, onda pokušavam da napravim vezu između slike i događaja kako bih sebi objasnio šta tom slikom želim da kažem. Zatim ide dug proces nipodaštavanja sebe i ideje, odlaganje realizacije iz nekog podsvesnog stava da to ništa ne valja ili straha od realizacije ili šta god da je, što nisam još otkrio, ali radim na tome. Na kraju nekako neka od ideja uspe da se izbori sa mojim destruktivnim podsvesnim procesima i materijalizuje se u fizičkom svetu.

Šta je za tebe autentičnost i na koji način je ispoljavaš?

Autentičnost je kad ono već viđeno iskažemo na samo sebi svojstven način, iskreni prema sebi. Stoprocentno, bezuslovno, slušanje unutrašnjeg glasa bez spoljašnjeg uticaja, jer suštinski niko ne može nikoga da iskopira, osim ako se ne radi o plagijatu. Dva fotografa na istom mestu, u isto vreme, neće napraviti istu sliku, koliko god se trudili. To je taj mali autentični deo nas koje je utkan u sve što radimo. Što smo ga više svesni i što više svesno praktikujemo autentičnost, to je ono što radimo bolje.

Koji su najveći izazovi u poslu sa kojima se susrećeš?

U ovom trenutku moj lični najveći izazov je da prevaziđem ovaj deo sebe koji me mrzi. A poslovno gledano, uvek je jedan od najvećih izazova pitanje koliko treba slušati sebe, a koliko biti na usluzi drugima. Tj. koliko – moja ideja, a koliko – šta treba naručiocu posla. Gde je granica u kojoj prestaješ da poštuješ klijentove želje i potrebe, a počinješ da ne poštuješ sebe.

Koliko je realno moguće biti potpuno kreativan u današnje vreme?

Onoliko koliko se prepustiš i oslobodiš svih ostalih „ali“. Za početak presije originalnosti, jer sve je već viđeno i sve je već urađeno. Zatim presije egzistencije, koja svakako postoji jer niko od nas više ne može da nađe mecenu, a i kad se ta reč spomene danas, postavlja se pitanje sta ona znači i šta bi zapravo podrazumevala. I na kraju, kad dođe taj tračak inspiracije i kreativnosti, da li je došao u pravo vreme i da li sad imamo vremena za njega. Mislim da je najveći problem danas, i najveći neprijatelj kreativnosti – brzina. Niko više ne promišlja, ne lamentira se nad idejom kako bi se ona razvila u kreativnoj razmeni, samo se prekopiraju neki primeri sa interneta, koje često zovu mood board-ovima, mada su više striktni guideline-ovi…Nema se danas vremena za kreativnost.

Koliku ulogu u stvaralaštvu igra naše podneblje i na koji način?

Verovali u ideju da smo sami birali gde ćemo se roditi i ko će nam biti roditelji, ili ne, svakako je sve što nas okruzuje elementarna građa za ono što stvaramo i što želimo da kažemo. Svaki element našeg odrastanja ključan je za naše stvaralaštvo. To što je situacija u kojoj živimo ili rastemo možda loša, ne znači da je to nužno loše za naše stvaranje. Iz bunta i nezadovoljstva su se rađale najveće ideje. Taj bunt je u nama i možemo se pobuniti u svakom okruženju, važno je pomeriti granice i ne pristajati na apsolutnu zonu komfora.

Kako vidiš budućnost umetnosti na našim prostorima?

Ima dana kad ne znam da li vidim ikakvu budućnost na našim prostorima, mada ima dana kada ne vidim nikakvu budućnost ni za ceo svet. Nije neko otkrovenje da je stanje sveta u apsolutnom rasulu i da put kojim idemo nije dobar, ali to je put našeg vremena, a na nama je da vidimo šta ćemo s njim. Objektivnije gledano, mislim da se situacija sa umetničkom scenom ovde sve više i više popravlja iz godine u godinu, ali mislim da imamo veliki nedostatak opšteg obrazovanja i osećaja za lepo, te da poimanje umetnosti u društvu nije ni blizu nivoa na kom treba da bude, niti je društvo svesno važnosti koje umetnost ima za njega. Umetnost je i dalje na margini, ali umetnost odatle najbolje napada.

Ko su ljudi na koje se ugledaš i čiji rad te inspiriše? Koje savete možeš da daš mladim umetnicima koji tek kreću da se bave poslom kojim se ti baviš?

U ovom trenutku mom senzibilitetu odgovaraju radovi Lindberga i Newtona, dok su definitivno jak uticaj na moje portrete imali Avedon i Longo sa njegovom serijom crteža – Men in the city. Što više slušajte sami sebe, to ne znači da ste najpamentiji, niti da najbolje znate, ali ako iskonski iskreno uspete da čujete sebe, teško je da ćete pogrešiti.

Koja je veza između umetnosti i života?

Bez Umetnosti ne bismo umeli da opišemo život.

Koji je sledeći korak u tvojoj karijeri?

Trenutno se nalazim na nekoj prekretnici gde i sam gledam koji je pravac kojim ću dalje ići. Nekad sam više lupao glavu tim pitanjem, danas više verujem u proces, mada ni proces neće sam od sebe, mi moramo da preuzmemo neke prve korake, te opipavam ivice u polu mraku i gledam da li su mi ti oblici poznati i bliski srcu, ili treba da tražim dalje. Svakako ostajem pri tome da je crno-belo moj najautentičniji izraz, i da su portreti ono u čemu najviše uživam. Imam nameru da poradim na svom portfoliju i malo ga osvežim, a sa druge strane tražim pravi način da prenesem neko znanje onima koji žele da uče i pomognem mladim kolegama koji tek počinju bilo kroz neke videe na svojim platformama ili kroz mentorske programe koje razrađujem.