Slike danas mogu da nastanu brže nego što se misao formira, a algoritam je već odavno naučio da predvidi svaki naš impuls.
Međutim, umetnost fotografije ostaće uvek raskrsnica između ruke i mašine, instinkta i kalkulacije. Ona je istovremeno čin kontrole i predaje, kadar u kojem nastaje iz precizno osmišljene skice, ali i neočekivane situacije u datom trenutku. Ana i Marko, autorski fotografski dvojac koji stoji iza AUDSHULE, biraju da svoju umetnost zasnivaju na materijalnom, opipljivom i analognom. U razgovoru sa njima otkrivamo kako nastaje fotografija, i postoji li u eri veštačke inteligencije prostora za greške i intuiciju.
Vaš rad često izgleda kao trenutak uhvaćen između spontanosti i preciznog plana — koliko verujete instinktu, a koliko kontrolišete kadar?
Naš proces rada podrazumeva temeljnu pripremu koja često znači i osmišljavanje kadrova unapred, uglavnom ih i skiciramo, pravimo nekakav storyboard. Kada tako spremni dođemo na snimanje i imamo ideju o celini, osećamo se udobno da u tim okvirima dalje improvizujemo. Mnoge stvari koje zamisliš na licu mesta ne funkcionišu i obrnuto…
Ana, kao arhitekti, šta ti scenografija otkriva o fotografiji, i koliko ti dopušta da “pređeš” svaki kadar u prostoru?
Scenografija je u našem slučaju osnovni alat. Osmišljamo je i pravimo namenski u službi kadrova, ili posvećeno istražujemo i biramo lokacije. Ona je tu da opiše kontekst, da gradi atmosferu, nekada je osovina kadra, a nekada se svodi na čisto grafički element koji gradi kompoziciju. Arhitektonski alati tu nađu zgodnu primenu.
Marko, kao grafički dizajner, koliko bi fotografija trebalo da misli o svojoj budućoj primeni — a koliko treba da bude slobodna od svakog očekivanja?
Modna fotografija ima svoju komercijalnu primenu, plasira se u određenim formatima i celinama. O tome uvek postoji predumišljaj u procesu, ali samo fotografisanje je dinamična i živa stvar, jedno je priprema, a drugo atmosfera koja se desi na licu mesta, energija modela i ekipe. Tu se neminovno prepuštam i instiktu, dese se neočekivani kadrovi koji posle nađu ili ne nađu svoju primenu. To što sam grafički dizajner znači da često predlažem klijentu svoje viđenje primene i nekih manje očekivanih situacija.
Kada dvoje ljudi dele isti vizuelni jezik, ali dolaze iz različitih svetova, kako sačuvate individualni ton, a da svejedno govorite istim glasom?
Među nama je u početku bilo različitih mimoilaženja, mada su se ona uglavnom svodila na različite metodologije rada. Ono što nas je držalo kao tim bilo je slično razumevanje teme. Vremenom se sve te stvari iskristališu u nešto treće, ni čisto moje ni čisto tvoje. Sigurno je to da delimo isti senzibilitet, nema nesuglasica o tome da li nešto funkcioniše ili ne,u kom smeru treba da se odvija, koji je kadar najbolji ili slično.
Koji je najčešći okidač za vašu inspiraciju — model, odeća, prostor, priča — i šta vas zapravo najviše tera da pritisnete okidač?
Svi ti pojedinačni elementi mogu biti i jesu okidači, ali je priča nešto što mora da ih uveže u celinu. Ako je inspiracija model, koja je to priča koju on može da ispriča. Ako je to garderoba, ko je osoba koja je nosi i u kom kontekstu. Modna fotografija dozvoljava sceniranje i projektovanje, odnosno sve to joj prija. Inače se svodimo na lepu ženu u lepoj garderobi, elemente na koje vremenom otupite.
Vaše fotografije često izgledaju kao da istražuju granicu između objekta i emocije – šta vam češće daje ideju za kadar: vizuelna forma, priča iza predmeta ili energija koju želite da zabeležite?
Biće da je balansiranje sva tri nabrojana aspekta. Naša težnja je da fotografiju obogatimo sa više slojeva tumačenja. Da se ne zadržimo samo na vizuelnom aspektu koji nam je nesumnjivo izrazito važan. Da taj estetizovani kadar ima svoje utemeljenje u narativu koji će mu dati opravdanje i dodatnu vrednost.
Koliko je snimak sebičan akt — predstavlja li više ono što vi vidite ili ono što svet toleriše kao “lepo”?
Naš snimak je najbolje što smo umeli u datoj situaciji, a što je zadovoljilo naše kriterijume za lepim. Publici može ili ne mora da se dopadne, trendovi svakako nisu nešto čime se vodimo. Ako govorimo o radu sa klijentom, jako nam je važno da i on bude zadvoljan, da ispoštujemo njegove potrebe. To znači ulaganje dodatnog napora da nečiju, često vrlo komercijalnu, namenu fotografija oblikujemo našim jezikom.
AI menja način na koji nastaje slika – od ideje do finalnog kadra. Kako gledate na budućnost fotografije u eri gde algoritmi kreiraju savršene kompozicije, i gde ostaje prostor za ljudsku grešku, instinkt i haos koji čini umetnost živom?
Fotografija će opstati, u to nema sumnje. Ne bismo je nužno ni svađali sa AI, ne vidimo ih nužno kao opozite. Treba biti pametan i umeti upotrebiti AI. Mi konkretno još uvek ne vidimo primenu AI u našem radu, nemamo ni težnju ni potrebu. Senzibilitet nas vuče u suprotnom smeru, većinu stvari koje fotografišemo radimo analogno. Blizak nam je rad rukama, materijalnost i opipljivost, ali ne isključujemo mogućnost da će se desiti neki koncept za koji će nam AI biti zgodan alat.
Da li AI može biti autor, ili je zauvek samo alat? Šta mislite da publika želi da vidi – tehničku perfekciju ili trag ljudske ruke?
AI-u neko mora da da inpute i da kurira i kolažira njegove outpute, tako da nam je bliže tumačenje AI-a kao alata, moćnog i zastrašujućeg alata.
Za pet godina, kada pogledate unazad — šta želite da osećate dok gledate stare projekte?
Voleli bismo da projekti lepo stare, da su podjednako čitljivi iako su nastali u drugom kontekstu. Da imaju dovoljnu meru tog klasično lepog koja je na kratke staze mnogima dosadna, ali na duže nešto što čini kontinuitet.
Šta je za vas individualizam nad konformizmom?
Individualizam je mogućnost da diktiraš kreativni proces projekta koji radiš. Ne dozvoliti da kao fotograf budeš alat, tehničko lice. U tom pogledu smo beskompromisni, biramo projekte na kojima radimo i ljude sa kojima sarađujemo. Što ovde u principu znači borba za opstanak i manjak prostora za biznis aspekt bavljenja ovim poslom.