Kada se ugasi glas koji je sedam decenija pratio generacije, ostaje praznina koju reči teško popunjavaju.
Ornella Vanoni, čiji je glas bio istovremeno krhak i snažan, preminula je u svom domu u Milanu, u devedeset prvoj godini života.
Glas koji je oblikovao osećanje
Rođena u Milanu 1934. godine, Ornella je bila umetnica koja je živela svoje pesme. Počela je u pozorištu, u školi Giorgia Strehlera u Piccolo Teatru, gde je naučila kako se emocija prenosi. Taj teatralni temelj oblikovao je njen pristup muzici: svaka pesma je bila priča, a svaki stih je nosio teret nečeg što se ne može objasniti. Njen prodor na međunarodnu scenu desio se 1961. godine sa „Senza Fine“, pesmom koju je napisao Gino Paoli — njen partner i tadašnja ljubav. Ta pesma, sa svojim beskonačnim melodijskim talasima, postala je njeno obeležje.
Izvan lakih definicija
Tokom karijere, Ornella je snimila preko 100 albuma i prodala više od 55 miliona primeraka. Njena muzika nikada nije bila vezana za jedan žanr — prelazila je od jazza do bossa nove, od popa do pesama milanskog podzemlja koje su joj donele nadimak „cantante della mala”.
Za one koji tek otkrivaju njen rad, ovo su pesme koje najbolje pokazuju zašto je Ornella bila neponovljiva: „Senza Fine“— beskonačna melodija koja je definisala njen glas; „L’appuntamento“— italijanska verzija brazilske pesme koja je 2004. godine dobila novi život zahvaljujući filmu Ocean’s Twelve; „La musica è finita“— melanholična balada; „Casa Bianca“— pesma sa kojom je zauzela drugo mesto na Sanremo festivalu; i „Ti voglio“, koja pokazuje njenu sposobnost da bossa novu prevede na italijanski jezik bez gubitka topline.
Ali ipak, bez obzira na raznolikost, postojala je nit koja je sve povezivala: osećaj da svaka pesma govori o nečemu što je već izgubljeno ili što nikada nije sasvim bilo dostupno. Ljubav o kojoj je pevala bila je melanholična, nesigurna, ljudska.
Elegancija koja ostaje
U kasnijim godinama, Ornella je postala TV ličnost zbog svog potpunog nepoštovanja političke korektnosti i bogatstva anegdota koje je delila bez filtera. Govorila je o starosti, usamljenosti i smrti otvoreno. Ono što ostaje iza nje je nešto neopipljivo: sećanje na glas koji je znao kako da priču učini emocijom. Ornella Vanoni je bila umetnica koja je razumela da ljubav, kada se ispriča iskreno, uvek nosi trag gubitka.
I možda je upravo to ono što je njenu muziku učinilo večnom — bila je dovoljno iskrena da prizna da ništa ne traje zauvek, ali dovoljno hrabra da i dalje peva o tome.