Sećanja su poput starih fotografija – blede, menjaju boje, ali nikada ne izgube svoju vrednost.
U rubrici ’’Nekad i sad’’ ugostili smo jednog od naših najpoznatijih fotografa Mišu Obradovića, sa kojim se vraćamo u vreme kada su iscepane farmerke bile vrhunac stila, kada su sunčane naočare krile više snova nego što su oči mogle da snevaju, i kada je svet izgledao drugačije nego sada. Iz današnje perspektive, Miša sa nama deli više od modnih uspomena, osvrnućemo se na lekcije koje je naučio o sebi, hrabrosti i umetnosti. Stil se menja, ali ono što je trajno jeste autentičnost koju svako do nas nosi sa sobom. U nastavku teksta zavirite u vremeplov ispisan iskrenim koracima, stilski i izrazito emotivno.
Kada pogledaš fotografije iz svoje mladosti, na šta prvo pomisliš? Koje emocije ti probude te uspomene?
Žal za mladošću, za bezbrižnošću i laganim životom bez mnogo odgovornosti! Pre svega mislim na fotografije iz rane mladosti, detinjstva i tada se uglavnom setim ljudi kojih više nema, a činili su srž mog života.
Koji outfit iz prošlosti ti danas izaziva osmeh, a koji si možda želeo sakriti zauvek? Možemo li videti tu stajling grešku?
Biću krajnje neskroman i reći da takvih outfita nema u mojoj prošlosti, računajući i vreme kad su me oblačili roditelji. Mi generacijski imamo ukusa! Otud verovatno i moje interesovanje ka modi i umetnosti.
Da možeš poslati poruku sebi iz prošlosti, šta bi rekao toj verziji sebe? Koji savet bi ti najviše značio?
Ne samo sam sebi u mladosti, nego i svim mladim ljudima poručio bih da veruju u sebe, da je sve moguće, da se ne plaše svojih koraka i da ako slede svoj instinkt budu pametni u svojim izborima, budu hrabri jer od kajanja nema vajde. Savetovao bih sebe da se što pre bacim na upoznavanje samog sebe i da glasno i jasno iskažem svoje zelje! Sebe staviti na prvo mesto.
Postoji li neki modni trend za kojim si nekada „ludeo“, a danas ne možeš da veruješ da si ga nosio? Da li bi imao hrabrosti da ga ponovo obučeš?
Krajem ’80-ih svi su, pa i ja ludeli za iscepanim farmerkama! I to je ok koliko god besmisleno bilo. Samo ću reći da me produvana kolena jos uvek bole! Sad bih ipak taj fazon preskočio.
Šta si u mladosti smatrao svojom najvećom manom, a danas prihvataš kao svoju snagu i autentičnost?
U mladosti sam smatrao da nemam mana, a danas mislim da me sve moje mane čine autentičnim i zapravo onkvim kakav jesam. Došlo je vreme kada svoje stanovište iz mladosti menjam i trudim se da promenim sve što me je kočilo, zbunjivalo i plašilo, i što je drugima možda nanosilo neku štetu, i postanem najbolja verzija onoga od čega sam sazdan.
Koje fotografije iz svoje prošlosti rado pokazuješ, a koje držiš skrivenim od očiju javnosti? Možemo li otkriti neku od tih tajnih slika?
Naravno! Najradije se hvalim fotografijama na kojima sam mlad, kosmat i zgodan. iako većina prijatelja tvrdi da mi zrelost bolje stoji. Krijem fotografije iz najdeblje faze sa plaže, mada mislim da su sve pobrisane, sve i da hoću – ne bih mogao podeliti s vama!
Ako bi mogao da se vratiš u jedan dan iz prošlosti, koji bi to bio i zašto? Koji outfit bi tada poneo?
Ima mnogo stvari i sutacija u prošlosti u koje bih mogao da se vratim, ali smatram da se sve desilo sa razlogom i smatram da prošlost treba da ostane tamo gde joj je i mesto. Ja sam pre za budućnost. Tu bi moj outfit bio kupaći, svetlo plava lanena košulja, kao i jako tamne naočare za sunce.
Koja vas pesma ili film podseća na mladost, a i dalje u tebi budi jake emocije?
Pesma ’’Just the Two of Us’’ koju izvodi Bill Whiters uvek me podseti na srećno vreme puno nade u bolju budućnost, ljubav i beskrajnu sreće! Zrak svetlosti koji odlazi u večnost!
Šta mislite kada pogledate svoju prvu profesionalnu fotografiju? Da li bi danas promenili nešto na njoj?
Da, mnogo toga! Ali ona je takva kakva jeste baš zbog toga što smo ja, i moj rad baš takvi kakvi jesmo. Ima nešto naivno i iskonsko u neiskustvu i naivnosti, kad je umetnost u pitanju.
Kada se osvrneš na svoje „stilske greške“, da li vidiš hrabrost ili stid? Šta bi savetovao mlađim generacijama o eksperimentisanju sa stilom?
Ako govorimo o fotografiji i umetničkom radu mislim da je na početku svake karijere neophodno eksperimentisanje i traženje sebe, pa su i greške sasvim normalna stvar. Niko se nije rodio sa znanjem i u greškama ne bi trebalo da bude stida. Mislim da tu nema ni hrabrosti u pravom smislu reči, već prirodnog ispucavanja kreativnih poriva koji sami po sebi dovode do pronalaženja sopstvenog stila. Mlađim fotografima bi pre svega poručio da nikada ne kopiraju tuđi rad, stil i koncept jer ih to sigurno neće dovesti do originalnog umetničkog izraza i ličnog potpisa.
Postoji li neka odluka iz prošlosti koju bi danas doneo drugačije, bilo da je reč o modi, karijeri ili ljubavi? Kako bi to promenilo tok tvog života?
Kada je reč o ljubavi, moj izbor je uvek bio tačan i iz srca. Ne žalim ni za jednom svojom odlukom, ali ljubav ne zavisi samo od jedne strane. U karijeri sigurno ima odluka koje su mogle da promene moj život, ali ti trenuci su prošli i ne žalim ni za čim. Jako zam zadovoljan i zahvalan na svemu što sam postigao.