María Félix je bila žena zbog koje nakit postoji. La Doña nije bila ikona stila slučajno. Bila je to svesno, metodično i bez ijednog kompromisa.
Meksička glumica, zvezda više od pedeset filmova, žena koja je radila sa Luisom Buñuelom, Jeanom Renoirom i Jean Cocteauom, ona je ta koja je u Parizu hodala sa živim krokodilom u tegli, da bi od Cartier-a naručila ogrlicu koja ga savršeno replicira, do poslednjeg šrafa.
La Doña: žena koja je bila veća od svojih uloga
Rođena 1914. u Álamu, u Sonori, kao jedno od dvanaestoro dece oca, María je stigla u Meksiko Siti kao tinejdžerka da studira glumu, a prve uloge brzo su od nje napravile zvezdu koja je meksičku kinematografiju gurala ka međunarodnoj vidljivosti. Jean Cocteau je pisao o njoj rečenicom koja kaže više od biografije: „Njeno svlačenje je planirano i izvođeno kao selidba.“ Diego Rivera, koji je bio u romantičnoj avanturi sa njom 1949, naslikao je jedan od njenih najpoznatijih portreta — prozirna čipka, Félix kao da je prisutnija od platna. Bila je prijatelj sa Fridom Kahlo, vodila konje na trke, pila sa Plácido Domingom. Njen život je bio scenario koji nijedan scenarista ne bi umeo da
napiše.
Odnos sa Cartier-om koji je promenio kuću
Félix je naišla na Cartierovu butik na Rue de la Paix 1954. tokom snimanja Renoarovog filma u Parizu. Ono što je počelo kao kupovina postalo je kreativna saradnja kakvu ova industrija retko pamti. Između 1959. i 1976. godine naručila je komade koji su i danas u Cartieovim arhivima kao referentne tačke: narukvica sa dijamantima i smaragdima, zmijska ogrlica od 2.473 dijamanta u platini koja imitira pokret živog gmizavca, i čuvena ogrlica od dva krokodila, jedan posut žutim dijamantima, drugi smaragdima, koja je zahtevala 1.875 sati rada. Kada je Félix 2002. preminula, Cartier je otkupio krokodilske ogrlice za sopstvene arhive. Monika Beluči ih je nosila na Kanskom festivalu 2006. To je jedina ogrlica kojoj su potrebna dva crvena tepiha da bi ispričala priču.
Zašto je njen stil i danas relevantan
Félix je oblačila Dior i Balenciagu, ali njen modni identitet bio je definisan načinom na koji ih je nosila. Dramatične siluete, hrabri printovi, raskošni aksesoari bez straha od previše. U eri kada je maksimalizam ponovo na pistama i kada se tanka linija između teatralnosti i ukusa ponovo propituje, Félix deluje iznenađujuće savremeno. Njena filozofija bila je jednostavna: moda ne prati ličnost, moda je ličnost. Ona je birala prilike koje odgovaraju komadima i baš zato je bila jedinstvena.
Maria Félix podseća na nešto jednostavno, ali retko: da prava elegancija dolazi iz sigurnosti sa kojom nešto nosite. Njen odnos sa kućom Cartier je bio dijalog, dokaz da moda i nakit mogu da postanu lični jezik, a ne samo statusni simbol. Zato njen stil i dalje živi, jer postavlja standard koji se ne menja. U njenom svetu nije bilo „previše“, postojalo je samo dovoljno hrabro ili nedovoljno. A ta vrsta jasnoće, jednom kada se dostigne, ne izlazi iz mode.