’’Bez obzira šta neko misli, svaki album sam uradila sa istom količinom pažnje, muke, bola, patnje i radosti. Svaka ploča je rađena ozbiljno, kao da nam je život od toga zavisio’’.
Ovo je iskrena ispovest jedne od najvećih muzičarki svih vremena. Neki pišu poeziju, drugi je žive. Patti Smith je oduvek radila i jedno i drugo, često istovremeno, bilo na papiru, na bini, protestima, ili dok sedi na podu hotelske sobe sa svojom gitarom u krilu. Cela avantura započela je u fabričkim halama i knjižarama Nju Džersija, u čizmama koje nikada nije skinula, i sa snovima koji su bili veći od bilo kog muzičkog žanra.
Nije tražila dozvolu da uspe, ali ni uspeh nije stigao preko noći
Patti je odrasla u radničkoj porodici u predgrađu Filadelfije, i rano je naučila da su knjige, ploče i vera u umetnost neki vid izlaska iz beživotne svakodnevice. Sa 16 godina je već radila u fabrici, a u slobodno vreme slušala Dylana, čitala Vogue i tiho se pripremala za svoju svetlu budućnost. Po dolasku u Njujork početkom sedamdesetih, živela je u legendarnom Hotelu Chelsea sa fotografom Robertom Mapplethorpeom, prijateljem i saputnikom, ali i inspiracijom za buduće memoare. Na scenu je istupala kao pesnikinja koja nije umela mirno da stoji dok čita – pa je uzela gitaru u ruke. I tako je počelo, izgovarala je stihove kao zapovesti i pretvarala ih u muziku.
Album koji je promenio tok istorije
Kada je 1975. objavila Horses, sve se promenilo. Crno-bela naslovna strana, Patti u beloj košulji i crnom sakou prebačenom preko ramena – manifest slobode oličen u muzičkoj ikoni. Album je kombinovao poeziju, rokenrol, i bunt. Ne bismo mogli da ga svrstamo ni u pank ni u folk, već nešto između, što se tada nije moglo imenovati. Jedna od najpoznatijih pesama koje je snimila, Because The Night, nastala je u saradnji sa Bruce Springsteenom. Tu su i Gloria, Dancing Barefoot, Frederick, svaka od njih oštra poput noža, ali i nežna poput bele stranice ispisane sanjivom rukom u ranu zoru.
Imidž koji prkosi pravilima
U vremenu kada su žene bile podložne određenim pravilima izgleda, ona je nosila bele košulje, kravate, iscepane farmerke i neurednu kosu. Stil joj nije bio kostim, bio je ekstenzija njenog karaktera. Bez kompromisa, bez igre na kartu komercijalnosti. Zato je i postala simbol neukroćenosti – svojevrsna muza buntovnika, pesnika i alternativaca širom sveta. Pored muzike i književnosti, privlače je slikarstvo, fotografija i gluma. Pisala je stihove za pozorišne predstave, sarađivala sa drugim uglednim muzičarima, i osvajala publiku decenijama, koliko traje njena karijera. 1980. se povukla iz javnosti, kako bi se posvetila porodici, ali se nakon toga vratila i objavila memoare Just Kids, koji su svetu pokazali da je njen literarni dar podjednako velik kao i scensko prisustvo. Usledile su knjige M Train, Year of the Monkey, A Book of Days. Poslednja je vizuelni dnevnik od 366 dana koji spaja svakodnevne refleksije, poeziju i fotografije.
Patti je dobitnica Ordena umetnosti i književnosti Francuske. Takođe i članica Rokenrol kuće slavnih, ali i nosilac brojnih nagrada. Magazin Rolling Stone uvrstio je među 100 najznačajnijih umetnika svih vremena. Ipak, njen najveći doprinos nije broj nagrada i priznanja koja je dobila. Najveći uticaj je u prostoru koji je otvorila – za drugačije, i one koji su ranije bili nevidljivi. Ona je pokret koji traje, njena karijera nije ispunjena linearnošću, niti je predvidljiva, ali je ispunjena iskrenošću, strašću i neumornom borbom da umetnik ostane prostor slobode.