Priča o Julio Iglesias-u ne teče pravolinijski. Ona je kao melodija koja stalno menja tonalitet, ali nikada ne gubi prepoznatljiv glas u pozadini.
Fudbalski golman Real Madrida čija je karijera naglo prekinuta, mladić koji je u bolničkoj tišini, između oporavka i neizvesnosti, prvi put uzeo gitaru u ruke, započeo je život koji će prodati više od 300 miliona ploča i preći granice jezika, žanra i kontinenta. Netflix sada pokušava da uhvati tu putanju.
Vrtoglavi uspon karijere
Ako pokušamo da je smestimo u linearni narativ, Iglesiasova karijera stalno izmiče. Sedamdesete su bile vreme evropskog uspona — Španija, Italija, Francuska, Latinska Amerika, sve u znaku izvođača koji je postepeno postajao prepoznatljiv bez obzira na granice. Osamdesete donose nešto što je tada delovalo gotovo nemoguće: ulazak na američko tržište bez odricanja od jezika na kojem peva. Dueti sa Frank Sinatrom, Dolly Parton, Stingom i Dianom Ross predstavljaju susrete različitih muzičkih svetova koji pronalaze zajednički jezik u njegovom glasu. Guinnessova knjiga rekorda beleži ga kao izvođača koji je snimao na najvećem broju jezika, dok ga je Kina proglasila jednim od najpopularnijih stranih muzičara u trenutku kada je globalni pop tek počinjao da probija zidove Azije.
Senke koje prate svetlost
Svaka duga reflektorska linija baca i senku. Privatni život Iglesiasa bio je jednako intenzivan kao i njegova karijera, ali mnogo manje uredan za pripovedanje. Brak sa Isabel Preysler, iz kojeg je dobio troje dece, uključujući Enrique Iglesiasa, završio se razvodom, ali ne i prestankom fascinacije javnosti njihovom pričom. Godine koje su usledile bile su ispunjene spekulacijama i fragmentima koji su se pretvarali u legende. Sudski postupci i tvrdnje koje su godinama kružile medijima nikada nisu dobile jednostavan epilog, ali su ostale deo javne slike o čoveku koji je retko pristajao da objašnjava svoj privatni život. Njegov odgovor na pitanje o navodnim vezama, da ne broji žene jer ih previše poštuje da bi ih numerisao, postao je deo mitologije.
Biografija koja diše sopstvenim ritmom
Netflix je, prema njegovim rečima, prvi partner kome je pristao da poveri svoju priču. Posle decenija knjiga, dokumentaraca i interpretacija u kojima nije učestvovao, sada prvi put ulazi u poziciju onoga koji oblikuje sopstvenu naraciju. Ali pitanje ostaje otvoreno: koliko se život može ispričati kada je već ispisan u prevelikom broju pravaca da bi stao u jednu liniju? Jer priča o Juliju Iglesijasu nije samo priča o slavi. To je priča o transformaciji, o telu koje je izgubilo funkciju, pa pronašlo glas; o jeziku koji je postao most između svetova; o čoveku koji je naučio da postoji istovremeno u intimnosti i u masovnoj svesti.
Možda je zato najtačniji opis njegove biografije upravo onaj koji ne pokušava da je objasni do kraja. Jer neke priče nisu napravljene da budu zaključene. One su napravljene da traju kao pesma koja se iznova sluša, svaki put malo drugačija, ali uvek prepoznatljiva — kao da je život sam odlučio da komponuje refren koji se nikada ne završava.