Simptom promene koju pop muzika prolazi: intimnost postaje nova spektakularnost, a komercijalno i lično više nisu u suprotnosti.
Tate McRae kanadska pevačica i plesačica, koja je svoju karijeru počela na plesnoj sceni pre nego što je snimila prvu pesmu, danas ima jedan od najjasnijih umetničkih identiteta u mainstream popu. Šta je čini tako zanimljivom?
Telo kao deo performansa
Pre nego što je išta snimila od muzike, Tate McRae je bila plesačica. Ta disciplina objašnjava zašto njena muzika zvučije drugačije od muzike njenih vršnjaka. Plesna pozadina znači razumevanje tela kao instrumenta koji komunicira emociju direktno, bez posrednika. Kada stoji na bini ili pred kamerom, njena koreografija je deo narativa pesme. Rezultat koji dobijemo nije samo estetski konzistentan već i emocionalno precizan. Publika to oseća.
Komercijalno i intimno, ista stvar
Njen zvuk je produkcija koja se oslanja na elektroniku i R&B osnovu, ali sa melodijskom direktnošću popa. McRae piše o stvarima koje su dovoljno specifične da zvuče lično, a ipak dovoljno prepoznatljive da se milioniu njima pronađu . „So Close to What“ i „Greedy“ su pesme uz koje đuskate na radiju i koje slušate kada plačete zbog nekoga kome ne biste smeli da se javite. Ta dvojnost govori o umetnici koja razume da digitalna generacija traži ogledalo u kome se reflektuju njihove emocije.
Kodovi koje koristi svesno
Tate razume kratku formu — njeni vizuali su dizajnirani za viralne klipove, ali drže pažnju i na dužim formatima. Prihvata Adidas kampanje i druge modne saradnje kao produžetak identiteta, i razume kada da govori o nečemu što je ranjivo, i kada da to zadrži za sebe. Danas algoritam nagrađuje transparentnost, ali ona zna tačno koliko da otkrije.
Možda je zato danas najmoćniji oblik spektakla onaj koji ne izgleda kao spektakl uopšte — već kao nešto što vam je poznato, blisko i pomalo neprijatno iskreno. I baš tu, u toj nelagodnoj iskrenosti, nastaje nova definicija zvezde.
