I dok su drugi svoj talenat uobličavali obrazovanjem, Claude Lelouch je to činio svojim životom.
Svojom kamerom nije snimao priče, nego ih je prvenstveno pronalazio u ljudima, u slučajnostima koje izgledaju kao sudbina, u ljubavi koja se vraća uprkos svemu. Njegovo ime je postalo sinonim za emociju pretočenu u pokretne slike – ne zato što je hteo nekog da impresionira, već zato što nije znao drugačije.
Filmski nomad sa kamerom ispod kaputa
Potiče iz porodice alžirskih Jevreja, tako da mu je detinjstvo ostalo obeleženo bežanjem od Gestapoa. Majka ga je krila po bioskopima, gde je, kako sam kaže, prvi put osetio da film može da ga spasi. Sudbina mu je, činilo se, još tada namenila kadar za ceo život. Nakon neuspeha na maturi, otac mu poklanja kameru, sa kojom će Claude prvi put tajno snimiti svakodnevicu Moskve tokom Hladnog rata. Aparat je krio u svom kaputu. Bio je to prvi korak u karijeri u kojoj će snimati sve – od trka Le Mansa do dubokih ljudskih drama.
Prvi neuspeh, zatim večna slava
Rediteljski debi Le Propre de l’homme kritika je dočekala hladno. Cahiers du cinema ga je otpisao: ’’Zapamtite ovo ime jer ga više nećete čuti.’’ Ironično, upravo je Lelouch postao autor čiji rad danas simbolizuje francuski filmski senzibilitet šezdesetih i sedamdesetih. Preokret je usledio 1966. godine sa filmom Un homme et une femme. Sniman sa minimalnim budžetom, ali maksimalnom iskrenošću, ovaj film je osvojio Zlatnu palmu u Kanu i dva Oskara – za najbolji originalni scenario, i najbolji strani film, dok je Lelouch bio nominovan i za najbolju režiju. Film je postao ne samo klasik, već i početak jednog novog filmskog jezika.
Kamera kao instrument osećanja
Claude nije bio deo Novog talasa – iako mu je bio hronološki blizu, njegova estetika je bila toplija, manje eksperimentalna, više zainteresovana za srce, manje za teoriju. Ljubavni odnosi, proticanje vremena, kontrast između racionalog i iracionalnog – to su teme koje su oblikovale filmove poput Uns et les Autres, njegovog najambicioznijeg ostvarenja koje se često opisuje kao remek delo.
Iako je bio miljenik publike, kritičari ga nisu nešto naročito voleli, a on je govorio kako će kada bude imao novca za bacanje, snimiti film za kritičare. Radio je sa legendama glumišta, Jean-Paul Belmodnom, Annie Girardot, Jacques Brel i sa svima je gradio prijateljski odnos jer je voleo da se osećaju slobodno i voljeno.
Iako mu je Holivud svojevremeno ponudio da snima film sa Steve McQueenom, Claude je to odbio, tvrdeći da to ne bi bio njegov film. Hrabro je odabrao da bude poeta kinematografije, hroničar emocija i da ne poklekne masovnosti i tehnologiji koja diktira sadržaj.