Nadia ne snima svet kakav poznajemo – ona stvara nove univerzume.
Njene fotografije nisu slike, one su sekvence iz filma koji nikada nije snimljen, kadar koji zauvek ostaje zamrznut u vremenu, otvarajući prostor za beskrajne narative.
Nadia Lee Cohen je fotografkinja, model, režiserka i vizuelna umetnica, koja stvara hiperstilizovane svetove kroz fotografiju, umetničke filmove i druge projekte. Ako bismo njenu estetiku opisali samo kao retro, ne bismo bili u potpunosti pravedni. U radovima koje stvara prepoznajemo uticaje Alfreda Hičkoka, Dejvida Linča, kao i slojevitost umetničkih pravaca pop-arta i nadrealizma.
Inspirisana estetikom američkog sna i njegovim podjednako glamuroznim i dekadentnim raspadom, Nadia kroz objektiv istražuje veštačku fasadu potrošačke kulture, stvara svet u kojem su njeni likovi istovremeno prenaglašeni, ali i manekenski savršeni i uznemirujuće nadrealni. Serija fotografija koju je svojevremeno uradila ’’HELLO My Name Is’’ najbolje oslikava tu opsesiju – kroz prizmu vintage bedževa, svaki lik dobija prošlost, karakter, samim tim i život. Nadia uostalom, ne snima samo ljude, ona ih izmišlja, oblači u kostime, ulazi u njihove živote i pušta ih da dišu kroz objektiv.
Kolaboracije i svetski uspesi
Radovi Nadie Lee Cohen objavljeni su u najprestižnijim svetskim magazinima, i kampanjama za brendove Miu Miu, Skims i Schiaparelli, iako se ne oslanjaju na klasične ideale lepote. Umesto toga, oni prikazuju svet gde je svaka fotografija iscenirana sa preciznošću filmskog kadra, gde boje vrište, likovi deluju kao da su na ivici nečeg značajnog, a tenzija u svakom prizoru ostavlja utisak da se upravo nešto dogodilo – ili će se tek desiti.
Karakterističan stil
Ono što Nadijinu estetiku čini moćnom je sposobnost da izazove nostalgiju, ali i da se igra na ivici glamura i groteske, stvarnosti i fikcije. Ona uzima elemente svakodnevnog života, i transformiše ih u jezik koji podseća na kultne scene iz američkih filmova šezdesetih, ali sa dozom apsurda i ironije. Kako je sama jednom prilikom izjavila, fotografija joj omogućava da zamrzne trenutak iz priče i ostavi prostor publici da ga interpretira na sopstveni način.
Konstrukcija realnosti koja se igra vizuelnim konvencijama koje nas teraju da preispitamo ono što vidimo – svaka Nadijina fotografija je poput isceniranog sna, intrigantna, stilizovana, ali sa dozom nemira koji ostaje dugo nakon što skrenemo pogled.