Kada uzmemo za početnu premisu da iskustvo uvek ostaje pod kožom, We Are Ona odzvanja kao tajno ime kod savremenih hedonista.
To nije restoran. To je pokret. Kulinarski studio koji transformiše napuštene zgrade, umetničke fondacije, teniske klubove i privatne vile u svetske epicentre gastronomskih čuda. A kad jednom doživite njihovu večeru – shvatite da hrana može i da bude izložba, instalacija i poetski performans.
Privid haosa, suština harmonije
Iza ovog eksperimentalnog fenomena stoji Luca Pronzato – nekadašnji somelijer čuvenog Noma restorana, danas vizionar koji okuplja talentovane kuvare, umetnike, dizajnere i arhitekte oko zajedničke ideje da večera ne bude samo obrok, već multisenzorno putovanje. We Are Ona ne poseduje stalni prostor. Njihov ’’restoran’’ se stvara od nule, iznova i iznova, na desetak tačaka širom sveta godišnje – i svaki put izgleda drugačije, miriše drugačije i pulsira drugačije. Na prvi pogled prepoznatljivi – minimalistički prostor dužine i do 30 metara, šik tanjiri kao deo skulpture, osvetljenje koje se menja u skladu sa delom dana. Na drugi pogled – potpuna nepredvidljivost. Jednom je to brutalistička fontana od sudopera, drugi put visoka svetlosna instalacija inspirisana kancelarijskim stolovima, koju potpisuje legendarni scenograf Alexandre de Betak. I uvek, gosti ćaskaju kao stari prijatelji iako se prvi put vide.
Ko zapravo sedi za tim stolovima i da li može svako da prisustvuje?
Publika nije izabrana u klasičnom smislu te reči, ali jeste pažljivo targetirana. Kreativci, umetnici, modni dizajneri, fotografi, stilisti, muzičari, estete svih pravaca. Ljudi koji umeju da prepoznaju kada neko zaista pomera granice. Ideja nije elitizam, već umetnička sinergija. Lokacije se otkrivaju neposredno pre samog događaja, često u partnerstvu sa nedeljama mode ili umetničkim sajmovima, a mesta se brzo popune.
Večera kao umetnička izložba
Hrana, naravno zauzima centralno mesto. Ali ne kao fetiš, nego sredstvo izražavanja. Meni kerira novi kuvar na svakom događaju – od Michelin zvezdica poput Adeline Grattard i Moryja Sacka, do avangardnih talenata poput Imogen Kwok, koja kombinuje instalacije, pokret i serviranje u performanse nalik baletu. Nedavno su sarađivali sa Pharrellom, i privatnu vilu u Bel Eru transformisalu u galeriju ukusa. U Parizu je recimo priređen omaž brutalističkoj kuhinji u saradnji sa Carstenom Hollerom, a služili su obroke od samo dva sastojka, kako bi se istakla suština ukusa. U Milanu, recimo, večera je bila organizovana u Fondaciji Sozzani, uz svetlosne skulpture i meni koji prkosi pravilima forme.
Fokus je na iskustvu
Pronzatova filozofija je jasna – večera ne bi trebalo da bude rutina, već umetnički čin. Svi elementi – ambijent, svetlo, tanjir, pokret konobara, prisustvo drugih gostiju – oblikuju emociju. A emocija stvara uspomenu. Ovde se kreira svet koji traje samo nekoliko sati, ali se pamti zauvek. Svi su ovde deo kolektivnog rituala, a kada se svetla ugase i stolovi skupe, prostor vrati svojoj svakodnevici, ono što ostaje nije samo osećaj sitosti, već jedno duboko, ljudsko sećanje – da ste bili deo nečeg većeg od večere.