Bilo je u njegovom pogledu nečeg tihog, gotovo zen – one vrste autoriteta koja ne zahteva pažnju, ali menja sve što dotakne.
Ricardo Scofidio, arhitekta koji je umeo da disciplinu često sputanu rigidnim pravilima, pretvori u prostor slobode i eksperimenta. Život i rad obeležili su mu decenije u kojima je arhitektura naučila da govori novim jezikom, onim u kojem forma prestaje da bude samo zid i prozor, a postaje iskustvo, osećaj i atmosfera. Njegovi projekti uvek su nosili zajednički imenitelj – hrabrost da prostor pretvori u čitavo dešavanje, da zgrade i parkovi postanu mesta susreta, kretanja, igre svetlosti i atmosfere.
Počeci jedne avangarde
Kad je zajedno sa Elizabeth Diller, nekadašnjom studentkinjom i svojom kasnijom suprugom, otvorio studio u Istočnom Vilidžu krajem sedamdesetih, malo je ko mogao da pretpostavi da će iz tog skromnog ateljea da nastane biro u kojem će redefinisati urbani prostor Njujorka i drugih gradova. Diller + Scofidio (kasnije Diller Scofidio + Renfro kada se pridružio Charles Renfro), izgradio je reputaciju na hrabrosti da se arhitektura ne posmatra samo kao sklonište ili okvir za umetnost, već kao sama umetnost. Ubrzo su stigla priznanja, 1999. MacArthur ’’genius grant’’, prva takva za arhitekte, retrospektiva u Whitney muzeju 2003, ulazak među najuticajnije ljude sveta po izboru TIME magazina 2009.
Projekti koji su oblikovali pejzaž
Blur Building u Švajcarskoj je možda najčistiji primer Scofidijeve filozofije. Struktura od magle, arhitektura bez oblika, samo oblak koji pulsira na jezeru, što je dokaz da prostor može biti iskustvo, a ne samo opipljivi objekat.
Institut savremene umetnosti u Bostonudramatično isturen nad obalom, postao je velelepni simbol i dom umetnosti oblikovan kao prostrani, fluidni prostor.
High Line u Njujorku je nekadašnja pruga pretvorena u lineran park, koja je zauvek promenila način na koji grad može da diše. Ova mešavina industrijske prošlosti i zelenog utočišta pokazala je svetu da arhitektura može da izleči urbane rane.
Zaryadye Park u Moskvi i ekspanzija MoMA-e samo su proširili obrise njegovog stvaralaštva. Od mikroklime u ruskom parku koja produžava osećaj leta, do muzeja koji je postao živi organizam, otvoreniji i inkluzivniji za nove narative u umetnosti.
Arhitekta koji je umeo da sluša i estetika stila
Nije se mogao uklopiti u jedan pravac: od efemernih oblaka magle do monumentalnih muzejskih hala, ono što je spajalo projekte bili su jasnoća misli, istraživanje granica i spremnost da arhitektura posluži kao taktilno, vizuelno i emotivno iskustvo. U Scofidiovom radu primetni su i konceptualna umetnost, i inženjerska preciznost, ali i poetska ironija.
Nasleđe vizionara
Ricardo je bio više od arhitekte. Bio je filter epohe, kako je njegov saradnik Renfro govorio, onaj koji izdvaja dobro od prolaznog, a ideju od trenda. Doprinos koji je pružio ostaje zapisan u gradovima, muzejima, parkovima, ali i u načinu na koji arhitekte i danas razmišljaju o prostoru.