- Arhitektura i dizajn
Ricardo Bofill, kada bizarno postane genijalno
Tekst: Ivona Lekan
Za jedne bizarna, za druge genijalna – jedinstvena estetika španskog arhitekte oduvek je delila mišljenja, ali u jednom su se svi složili – zauvek je promenila lice arhitekture.
Eterična postmodernistička Bofill arhitektura stoji iza nekih od najneobičnijih struktura na svetu. Radikalni pristup dizajnu, urbana arhitektura koja ima za cilj ima rešavanje većih političkih i društvenih pitanja i masivni stambeni projekti geometrijskih formi koji su danas inspiracija za snimanje najpoznatijih filmskih ostvarenja, obeležili su karijeru vizionarskog arhitekte koji je preminuo 14. januara 2022.
Ko je bio Ricardo Bofill?
Rođen u Barseloni 1939. Ricardo je od detinjstva želeo da bude kao njegov otac – arhitekta i graditelj. Nakon što su ga zbog levičarskih stavova izbacili iz Escola Tècnica Superior d’Arquitectura u Barseloni, školovanje nastavlja u Švajcarskoj, a kada se vratio u rodni grad 1963. osniva Ricardo Bofill Taller de Arquitectura koja je bila ključna za njegov dalji uspon.
Od modularne geometrije ranijih projekata, do monumentalne simbolike nadrealnih stambenih naselja, pa sve do elegantne upotrebe čelika i stakla u njihovoj zreloj proizvodnji, kompanija iz Barselone je u svom višedecenijskom poslovanju ostavljala nezaboravne tragove u gradovima širom sveta.
Sposobnost za nadrealnom kombinacijom boja i nesputan osećaj za prostor rezultirali su dramatičnim dizajnima i pejzažima iz kojih nastaju, nikada ne žrtvujući zamršenu prostornu logiku koja često definiše život zajednice. Poznat po svom nekonvencionalnom pristupu arhitekturi koja je pratila geometrijske principe do ponekad apsurdnih ekstrema, Ricardo Bofill je zauvek promenio lice arhitekture.
Arhitektura sa neke druge planete
Dovoljno je da pogledate samo neke od najznačajnijih projekata Ricarda Bofilla kao što su La Fábrica, La Muralla Roja, Walden 7, Les Arcades du Lac ili Les Espaces d’Abraxas, i pomislite da posmatrate objekte iz budućnosti ili sa neke druge planete.
Jedna od prvih i najznačajnijih jeste napuštena fabrika cementa koja se sastojala od 30 silosa, podzemnih galerija i ogromnih mašinskih prostorija, koju je Bofill na genijalan način transformisao u sedište kompanije i svoju rezidenciju. La Fábrica se i danas smatra domom Taller de Arquitectura, manifestom i njegovim najboljim delom.
U blizini fabrike izgradio je stambeni projekat Walden 7 koji je monumentalan izraz plastičnosti betona, sa osamnaest kula koje formiraju vertikalni lavirint sa sedam međusobno povezanih unutrašnjih dvorišta, kao i La Muralla Roja u primorskom gradu Calpe koja je ponovo zamislila severnoafričku kasbu kao svetlo ružičasti sklop zidova i stepeništa.
Usledili su i mnogobrojni projekti javnih stanova u Francuskoj 1980-ih, kao što je Les Arcades du Lac ili ogromna verzija francuske bašte iz 17. veka, sa stambenim zgradama koje su stajale kao živa ograda, kao i Les Espaces d’Abraxas u kome su ponovo zamišljeni i promenjeni klasični elementi u dramatične, gotovo onostrane kombinacije.
Vizionarska dela španskog arhitekte koja krase nekoliko kontinenata i danas su inspiracija mnogim umetnicima, arhitektama, putnicima i kreatorima digitalne ere, a poslužili su i kao nadahnuće za ostvarenja poput Squid Game, The Hunger Games i Brazil.
Bofillovim stopama danas koračaju njegovi sinovi Ricardo Emilio i Pablo, koji su i dalje vođeni očevim ciljem „da pokaže da se po skromnoj ceni mogu izgraditi socijalni stanovi gde je svaki sprat drugačiji, gde ljudi ne moraju da hodaju beskrajnim hodnicima i gde različite populacije mogu biti deo jedne zajednice.”
Foto: Promo