Ponekad je dovoljan stih da nas pogodi tamo gde ni tišina ne dopire. Jedna misao, gola i neskrivena, da nas vrati tamo gde sve počinje – u nas same.
Nismo zaboravili da čitamo, ali ponekad uspemo da zaboravimo da osećamo. U vremenima kada nas buka spoljnog sveta nadjačava, poezija nam postaje utočište, putokaz i dijalog sa sopstvenom istinom. Ovo nije tekst o stihovima koje učimo napamet – već o onima koje pamtimo telom. O pesmama koje nas ne uzdižu, već spuštaju do srži. Tri knjige, tri poetska glasa – tri snažna povratka u sopstveni um.
Rupi Kaur – Kada telo progovori
U zbirci ’’Telo kod kuće’’, Rupi ne piše, ona pripoveda svojim kratkim, jasnim stihovima koji su lekoviti. Bez metafora koje odvlače pažnju. Kaur piše o traumama, ljubavi, ženskom telu, o ranjivosti i oslobađanju. Njena poezija podseća da dom nije u četiri zida, već u koži koju nosimo. Telo je mesto u kojem skladištimo svoje uspomene, svaki zagraljaj i odlazak. I zato bi bilo potrebno naučiti da ga ponovo slušamo.
Milena Marković – Deca kao ogledalo epohe
’’Deca’’ nisu samo zbirka pesama, već lirski roman, istorija napisana kroz lični bol. Ova knjiga nosi ritam prošlih decenija, Drugog svetskog rata, osamdesetih i devedesetih, ali u njenom središtu nisu godine, već žensko iskustvo. Majke, kćeri, sinovi, ratovi, porodica i sve ono što ostane neizrečeno između generacija.
Jung Pueblo – Put ka sebi je najduži i najvažniji
Za razliku od grubosti sveta u kojem živimo, Jung Pueblo u zbirci ’’Ka sebi’’ donosi poeziju kao meditaciju. Jednostavne rečenice, ali duboka suština. Otpuštanje, napuštanje prošlosti, ponovno povezivanje sa sobom. Ova poezija ima moć da nas preusmeri tamo gde istinski susrećemo sebe.
Poezija nas poziva da budemo dostupni pre svega sebi, u dobu u kojem se od nas traži da budemo dostupni svima. Ove tri zbirke su iskustvo, proces i razgovor koji ne rešava naše dileme, ali ih oblikuje i čini podnošljivijima. Jer ponekad pravi saveti ne dolaze iz razgovora, već stihova.