- Umetnost
Petar Lubarda – kada život imitira umetnost
Tekst: Ivona Lekan
Govorio je tiho, slikao je glasno. Pobedio je Pikasa, ali je bio nemoćan pred jednom ženom. Živeo je poput njegove umetnosti – čudesno, mistično, nadrealno i snažno.
U ponoć, kada je većina Beograda spavala, u Iličićevoj br. 1, nastajala su neka od najvrednijih umetničkih dela slikara snažnih, emotivnih kompozicija epskih razmera koja su obeležila jugoslovensko slikarstvo i zauvek ga promenila. Baš tu, gde se danas nalazi Legat Petra Lubarde – tih, povučen i uvek u svom svetu – Lubarda je živeo i stvarao, ali su misterije koje su obavijale njegov neobičan život, zauvek ostale zaključene iza vrata vile na Dedinju.
Genijalna dela za snove i antologije
Slikarski put velikog umetnika započinje tamo gde je rođen – u kršnim i brdovitim predelima Crne Gore koja kao da su se preselila u njegovo biće, zauvek se urezavši u njegovo pamćenje. Upravo kroz sećanja i neraskidivu povezanost sa svojim zavičajem, on ove predele na svojim slikama uzdiže do sfere univerzalnog.
„Ja sam prišao tim našim motivima onako kako mi je dopuštao domet shvatanja, ne znanja, nego shvatanja, a tu ima jedna razlika, jer domet znanja bio je mnogo veći. Ja sam znao šta hoću, ali trebalo je to iznutra nekako prekuvati, preurediti. I ja sam išao polako, polako. Počevši baš odavde, od svoje kolijevke…“, pričao je Lubarda.
I tako polako, bez ulepšavanja i gotovo poetski, neka od najlepših dela iz prve faze stvaralaštva su se nizala – „Kameno more“, „Noć u Crnoj Gori“, „Između dana i noći“ „Crnogorska brda“, „Vrtijeljka“, „Stijene“, „Jutro“. Ali, u međuvremenu, Petar je prošao je logor, a kasnije i pola sveta, te su se njegovi motivi i inspiracija promenili.
Slikao je prikaze stradanja, bizone, pantere i druge simbole zemalja koje je posetio, kosmičke i apstraktne motive, uvek duboko i intuitivno preispitujući povezanosti prostora, materija i misli. Ređale su se nagrade i priznanja, pobede na Bijenalima nad Pikasom, Dalijem i Murom, kao i velika izložba 1951. godine u galeriji ULUS kojom se obeležava uvod u razmatranje estetike modernosti i raskid sa tradicionalnim.
Lubardin stil se menjao od realističnog do apstraktnog, ali nešto je uvek ostajalo konstantno – dramatičan naboj njegovog likovnog govora i ljubav prema jednoj ženi.
Čovek i zveri
Lubarda je kroz slikanje prirode koja se pretvara u sliku sveta, u nerazmrsivo jedinstvo čoveka i prirode, u mrežu teških isprepletenih linija, poput kakvog starog zapisa u kamenu, zapravo prenosio poruke iz “jezgra života” i opisivao snažna osećanja, društvene i političke događaje, stvari koje je uviđao i borbe koje je vodio.
Da je slika „Čovek i zveri“ posvećena njegovoj borbi sa Verom – ženom koju je voleo do smrti, a sa kojom mu je život bio ispunjen ljubavlju, svađama, misterijama i čudnim dešavanjima – mnogi su sumnjali, ali niko nije mogao sa sigurnošću da zna.
Od kada su se 1946. godine upoznali, Petar i Vera Lubarda se više nisu razdvajali. Ona je bila jedna od najlepših žena Beograda, sa neobično upečatljivim očima i dominantnim, oštrim stavom kojim je postavljala zidove oko Petra i sebe. I sama slikarka, Vera je imala veliki uticaj na Lubardin rad i stvaralaštvo, vodila je izveštaje o prodatim slikama i zakazivala izložbe. U prvim godinama braka pojavljivali su se svuda zajedno, putovali su i družili se sa kulturnom elitom Beograda.
Važili su za veoma zaljubljen par koji se uprkos velikoj razlici u godinama ludo voleo, u javnosti su uvek bili prisni, a često su kada nisu želeli da drugi razumeju o čemu pričaju, govorili na francuskom – njihovom šifrovanom jeziku. Ali onda su odjednom počeli sve više da se zatvaraju, ostavljajući sve da se pitaju – šta se dešava iza zidova vile na Dedinju?
Kada život imitira umetnost
Poput prikaza na slikama, umetnikov život je prema rečima bliskih ljudi koji su uspevali da dođu do određenih informacija, poslednjih godina bio izolovan i težak. Vera nikoga nije puštala u kuću, te je Petar ostao gotovo bez prijatelja. Šezdesetih godina su se razveli i ubrzo ponovo u tajnosti venčali, ali je njihov odnos nastavio da bude turbulentan, čudan i misteriozan kako za prijatelje i javnost, tako i za porodicu.
Petar Lubarda je preminuo 1974. u 67 godini života, ali rezultati njegovih medicinskih nalaza nikada nisu pronađeni iz nepoznatih razloga. Petar je želeo da se njegove slike nakon smrti poklone Beogradu, i Vera je to ispoštovala predajući 57 slika, oko 120 crteža i skica, deo nameštaja i slikarskog pribora gradu. Deo kuće je ubrzo pretvoren u Legat, ali zbog raznih problema u saradnji sa Verom koja je nastavila da živi u drugom delu, on je zatvoren.
Od 1983. pa sve do 2007. niko nije ulazio u kuću i imao uvid šta se dešava sa umetničkim delima. U tom periodu su nestale mnogobrojne slike, a kuća znatno oronula i propala. Vera je preminula 2008. godine, a kada je 2007. godine dodeljen Kući legata na održavanje i staranje, Legat Petra Lubarde sastojao se od svega 24 slike, 9 crteža i 1 skice. U kući je pronađen i umetnikov slikarski pribor, biblioteka, nameštaj i obimna dokumentarna građa.
Nakon složenog postupka konzervacije i restauracije umetničkih dela, sanacije, adaptacije i rekonstrukcije objekta, 2014. godine Legat Petra Lubarde je sa muzejskom postavkom otvoren za publiku, a danas ga možete posetiti od utorka do nedelje u periodu od 10 do 17h.
„To je rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo. Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete.“
Petar Lubarda
Foto: eleven eleven