Ne postoji mnogo trenutaka u istoriji nauke kada se čovek nagrađen Nobelovom nagradom okrene svetu – ne da bi mu se zahvalio, već da bi ga upozorio.
Geoffrey Hinton, čovek koji je mašinama dao sposobnost da ’’misle’’’, toga dana kada su ga probudili vestima da je osvojio Nobelovu nagradu za fiziku, nije se nasmejao od sreće. Umesto toga, pomislio je kakvu sve potencijalnu opasnost sa sobom nosi sistem koji je on omogućio.
Genije koji se uplašio svog digitalnog čeda
Hinton, sada sedamdesetogodišnjak, u naučnom svetu poznat kao ’’otac veštačke inteligencije’’, pionir je neuronskih mreža. To je ideja koja je još osamdesetih delovala gotovo naučno-fantastično, a danas ima tendenciju da upravlja svetom. Njegova metoda potiče iz 1986. a zasnovana je na predviđanju sledeće reči u nizu. I ona je postala temelj onoga što danas nazivamo velikim jezičkim modelima. Bez Hintona, ukratko, ne bi bilo ni chatGPT tehnologije, ni digitalnih sagovornika koji danas učestvuju u svakodnevnim odlukama miliona ljudi. Upravo on, sada govori o mračnom periodu koji dolazi. Svet slavi njegovu genijalnost, ali Hinton govori da ljudi nisu ni shvatili šta nas sve očekuje. Njegova procena je da postoji 10 do 20% šanse da AI preuzme kontrolu od ljudi. Za sada je to predosećaj, hladan, matematički instinkt čoveka koji zna koliko brzo mašine uče, ali i koliko sporo ljudi primećuju posledice. Hinton ne negira da veštačka inteligencija može doneti dobre stvari jer već sada menja obrazovanje, medicinu, istraživanja. Ali, opominje nas da svaka revolucija ima svoju senku.
Industrija bez ogledala
Njegove reči odzvanjaju i kao optužba industriji koju je sam pomogao. Za kompanije koje su nekada slavile sigurnost i etiku, Hinton kaže da sada lobiraju da regulacije budu manje. Što je posebna vrsta straha samo po sebi.
Pretnja ili blagoslov?
Možda je suštinsko pitanje danas ne da li možemo zaustaviti AI, već da li umemo da je razumemo. Hinton predlaže da se trećina resursa uloži u istraživanje bezbednosti, međutim, niko od tehnoloških giganata nije spreman da kaže koliko zapravo ulaže.
U tišini između inovacije i odgovornosti, raste osećaj da nešto izmiče kontroli. Veštačka inteligencija sve manje je alat, a sve više sagovornik, savetnik. I tu nastaje paradoks, jer smo stvorili sistem sposoban da nas nadmaši, ali ne i da nas razume. U tom neskladu leži opasnost, ali i važna lekcija. AI nije ni demon, ni anđeo, ali jeste ogledalo našeg znanja, kao i neumerenosti. Ako je ograničimo, ako postavimo sisteme zarad lične zaštite, možda i uspemo da je održimo pod kontrolom.