Ne učite se uvek hrabrosti, nekada se sa njom rađate, a Oliviero Toscani ju je nosio kao fotografski objektiv – jasno, direktno i bez cenzure.
Modne kampanje nekada su bile krojene prema određenim standardima lepote, međutim, Toscani je taj okvir presekao skalpelom istine i umetnosti. Bio je umetnik koji nije poznavao granice, ni estetske, ni etičke, ni komercijalne. A svet vizuelne komunikacije zbog njegovog pristupa zauvek je promenjen.
Fotografija kao oružje istine
Toscani nije samo slikao – on je reagovao. Na društvene nepravde, ratove, predrasude, bolesti, licemerje. Najčuvenije kampanje za Benetton bile su poput udarca pesnicom u stomak – bolne, ali neophodne. Fotografija Davida Kirbija na samrti, koju su mnogi kritikovali zbog eksploatacije, bila je po rečima same porodice, najjači alat za podizanje svesti o AIDS-u. Toscani je verovao da reklama ne mora da prodaje proizvod. Ona može da proda ideju, da pokrene svest, da izazove debatu. Slike ljudskih srca označene kao crno, belo, žuto, kao i one zatvorenika osuđene na smrt, nisu bile lepe, ali su bile tačne. A istina, prema njemu, jeste najviši oblik estetike.
Umetnost provokacije
Toscani je često govorio ’’Provokacija je za mene pozitivna reč.’’ Rad mu je bio svojevrsna društvena analiza, i to servirana u formi vizuelnog šoka. Za kampanju posvećenu borbi protiv anoreksije fotografisao je teško bolesnu Isabelle Caro – mnogi su tu sliku nazvali monstruoznom, drugi su je okarakterisali kao hrabru. U njegovom objektivu, modna fotografija prestajala je da bude fasada i postajala oruđe za dijalog. Odbijao je marketinške analize, istraživanja javnog mnjenja i fokus grupe. Sve što je stvarao, radio je instinktivno, na ivici emocije i racionalnosti, rizikujući reputaciju zarad autentičnosti. ’’Ja nisam modni fotograf, ja sam fotograf svog vremena,’’ govorio je.
Benetton – više od mode
Partnerstvo sa Lucanom Benettonom bilo je više od profesionalne saradnje – bilo je to pokroviteljstvo modernog doba. Toscani je Benettonu podario identitet koji je nadilazio boje i tkanine. Kampanje su postale viralne, a modna industrija pretvorena je u politički plakat. Ipak, njihov odnos nije bio bez trzavica. I sam je govorio da nikada nije čuo ’’ne’’ od Benettona, ali je prepoznao kada je vreme da ode. Posle dve decenije, napustio je kompaniju, ali je ostavio nasleđe koje i danas izaziva. I nakon Benettona, nije usporio. Portretisao je ljude širom sveta, dokumentovao raznolikost, kompleksnost, i lepotu bez šminke, scenografije, pa i konteksta. Portret je za njega bio način da se sagleda nečija duša, i da se nikada ne zaboravi, jer je fotografija, kako je verovao, pamćenje čovečanstva.
Iza sebe je ostavio više od pedeset godina neustrašivih vizuala koji su oblikovali kolektivnu svest. Bio je farmer, otac, umetnik, buntovnik. Učio nas je da prava umetnost ne mora biti nalickana i ulepšana, već iskrena. I da fotografija ne bi trebalo da bude ogledalo lepote, nego refleksija stvarnosti. Možda nas je šokirao, ali nas je i probudio. A to je možda i najveći dar koji jedan umetnik može da ostavi.