Silvija Plat nije bila samo pesnikinja čije stihove čitamo u trenucima melanholije, ona je postala metafora unutrašnjeg rascepa, otpora, ali i nežnosti koja se ne boji da zaboli.
Upravo tim tragom, nova predstava ’’Silvija’’, nedavno premijerno izvedena u Bitef teatru, u režiji Nemanje Mijovića, je poetski, filozofski i telesni spektakularni performans o subjektu koji puca pod pritiskom društvenih šablona, ali se ipak ne predaje.
Silvija Plat je bila američka književnica, autorka čuvenog romana ’’Stakleno zvono’’, a njen život i delo obeležili su teška borba sa depresijom, ali i izvrsni introspektivni pogledi koji su u velikoj meri oblikovali njen književni izraz. Dela su joj prožeta temama smrti, identiteta, potrage za smislom. Uspela je da stvori autentični glas koji je istovremeno sirov, prefinjen, nežan i brutalno iskren.
Režijski tandem i glumačka postava koja donosi snagu krhkosti
U središtu ovog scenskog istraživanja nalaze se dve figure – Aleksandra Arizanović kao Silvija, i Danilo Brakočević kao njen alter-ego i saputnik kroz mentalne lavirinte. Zajedno, uz tekst koji potpisuju Brakočević i Mijović, oni nas vode kroz prostor jezika koji ne objašnjava, već se raspada. U kojem telo ne prikazuje značenje, već ga stvara. U kojem se ljubav ne podrazumeva, već se u njoj lomi svaka nada o spasu. Predstava ’’Silvija’’ ne pretenduje da bude razumljiva, ona vam neće objasniti Plat, niti će romantizovati njenu smrt. Umesto toga, suočiće vas sa njenim autoportretom kao gestom otpora – protiv patrijarhalnih konstrukcija, protiv banalizacije tuge, protiv sveta koji traži jasne identitete. Ester, simbol njenog unutrašnjeg glasa, oblikuje se kao izgnani lik, prognan iz značenja, jezika, zajednice – ali ne kao žrtva, već kao svedok.
Predstava koja ne traži razumevanje, već vaše prisustvo
Stakleno zvono koje odzvanja kroz predstavu ovde ne simbolizuje zatvorenost, već prostor u kojem se čuje ono što društvo ne može da razume – mentalna bolest, žensko telo, nežnost kao politički akt. Pisanje postaje disanje. Smrt postaje rečenica koju samo ona ima pravo da završi. A scena se pretvara u akustičnu komoru intime, u kojoj se oseća sav otpor.
U vremenu koje uglavnom traži objašnjena i instant odgovore, ’’Silvija’’ ima drugačiji pristup – ona daje tišinu koja traje duže od aplauza, pogled koji se ne izbegava, i umetnost koja ne pokušava da vam se dopadne, već da preživi. U tom smislu, nije namenjena onima koji traže linearne priče i utešne poruke, ali zato jeste poziv onima koji se ne plaše da zarone u tamne delove svoje svesti.