Pojedina mesta za izlazak prerastu okvire restorana i bara, postanu institucije, spomenici duha jednog grada, stila i vremena. Harry’s Bar u Veneciji jedno je od takvih mesta.
Ne morate biti ljubitelj koktela, ni poznavati istoriju gastronomije da biste osetili posebnu vibraciju kada zakoračite iza staklenih vrata sa pogledom na Canal Grande. Upravo tu počinje priča o Giuseppeu Ciprianiju, o Belliniju, karpaču, o jednom baru koji je postao sinonim venecijanske elegancije.
Kako je sve počelo: prijateljstvo, pozajmica i stvaranje legende
Godina je 1928. a mladi plejboj Harry Pickering boravi u hotelu Europa e Britannia u Veneciji, pokušavajući da se reši svojih poroka u pratnji tetke i njenog partnera. Međutim, nakon porodične svađe ostaje bez novca, a u tom trenutku, barmen hotela Giuseppe Cipriani, pozajmljuje mu deset hiljada lira. Neočekivano, dve godine kasnije, Pickering se vraća i ne samo da vraća dug, nego dodaje još četrdeset hiljada – kako bi zajedno otvorio bar sa Giuseppeom. I tako, 13. maja 1931. rodio se Harry’s Bar. Cipriani je želeo nešto drugačije, da mesto odiše toplinom doma, ali da zrači diskretnim luksuzom. Prostor od svega 50 kvadrata, sa niskim stolovima, i osvetljenjem koje vas poziva da ostanete postao je dom ovog dvojca. Ubrzo, Harry’s je bio tačka okupljanja umetnika, aristokrata, novinara, pisaca.
Hemingway, Bellini i karpačo
Upravo je ovaj književnik bio redovan gost u baru, a svoje iskustvo opisao je i u knjizi. Kultni koktel, Bellini, nastao je 1948. kao spoj proseka i pirea od belih breskvi, a inspiraciju je Cipriani pronašao u delima slikara Giovannija Bellinija. Lagano, osvežavajuće piće koje je u svoje vreme predstavljalo pravu revoluciju – koktel koji ne dominira, već zrači jednostavnošću, baš kao i sam bar. Nešto ranije, Cipriani je stvorio i karpačo, jelo od tanko sečenog sirovog mesa prelivenog kremastim sosom, osmišljeno za groficu kojoj su lekari zabranili termički obrađeno meso. Danas je ovo jelo globalni klasik, a tada je bio čin gastronomskog instinkta i promišljenosti.
Imperija iz jedne sobe
Nakon smrti Giuseppea 1980, bar preuzima njegov sin Arrigo Cipriani, danas legendarni venecijanski ugostitelj, koji govori kako je postao ’’zarobljenik jedne sobe u Veneciji’’, aludirajući tu na sam bar. Iz te sobe, nastala je cela Cipriani imperija, restorani, hoteli, klubovi i barovi širom sveta – od Njujorka, Majamija, do Monte Karla i Las Vegasa. Brend proizvodi svoj prosecco, testeninu, kolače. Mnogo je mesta sa Cipriani potpisom, ali samo je jedan autentičan – onaj u Calle Vallaresso 1323, gde je vreme stalo, a istovremeno teče u ritmu gostiju, čaša i diskretnog šapata konobara koji vam predlaže specijalitet dana.
2001. godine je Harry’s Bar proglašen za nacionalno kulturno blago Italije, ne sme menjati enterijer, ne može se seliti. Iako se moda promenila zajedno sa gostima, suština je ostala ista: prestiž je danas imati takvu pažnju, atmosferu i biti dosledan. Giuseppe je davno rekao da njegov meni nije načinjen po uzoru na škole francuskih kuvara, već iz kuhinja italijanskih domaćica. I baš u tome leži tajna Harry’s bara – jednostavnost je uzdignuta u rang umetnosti, a ovo mesto se ne trudi da vas impresionira, već da ostavi trag. I to mu polazi za rukom…evo već decenijama.